Majmunska posla

Na optuženičkoj klupi našao se učitelj, izvesni Džon Skoups, kome se sudilo zato što je u školi predavao „evolucionističku teoriju“ i, suprotno Bibliji i hrišćanskim spisima, širio znanje da je čovek samo deo procesa evolucije koja je trajala milijarde godina.

Darvinova evolucionistička teorija kosila se sa uvreženim shvatanjima i dogmama „svetih spisa“ po kojima je svet star najviše deset hiljada godina, a čovek stvoren za svega šest dana.

Javnosti je bilo nezamislivo da u svemu tome nema Boga kao stvoritelja ili „kreatora“ svega postojećeg.

Pomenuti učitelj-jeretik bio je osuđen, doduše simbolično, ali sporovi nisu ni izbliza bili izglađeni.

Borba između tzv. evolucionista i kreacionista nastavljena je širom SAD i trebalo je proći dosta vremena da bi se teorija evolucije uvela u nastavne programe većine američkih država.

Kreacionizam u svetskim razmerama još uvek je jak, uprkos tome što čak i neki istaknuti predstavnici crkve smatraju da Darvinova teorija evolucije nije u direktnom konfliktu s hrišćanskim učenjem.

Kreacionisti se ne slažu sa tim da je proces hominizacije, odnosno čovekov razvoj imao dve faze: prethumanu, sa australopitekusom, i humanu, koja obuhvata tok razvoja roda homo – habilis, erektus, sapiens neandertalensis i, napokon, sapiens sapiens, kojoj pripadamo mi ljudi.

Ubeđene antievolucioniste ne mogu razuveriti ni simpatične analogije koje navodi Darvin u knjizi „Čovekovo poreklo“ pozivajući se na Brema, a koje se odnose na to da su majmuni skloni da obolevaju od brojnih zaraznih i nezaraznih bolesti kao i mi.

Mnoge vrste majmuna jako vole čaj, kafu i alkoholna pića; pavijani se u pijanstvu ponašaju slično ljudima, a poneki, pošto su jednom bili opijeni rakijom, više nisu hteli da je okuse.

Time, sarkastično veli Darvin, pokazuju da su pametniji nego mnogi ljudi. Majmunska posla, katkad i ljudska!

Sa izmakom vremena životne priče poput ove iz države Tenesi prerastaju u legende.

One su svagda aktuelne jer na neki način predstavljaju most između nas i naših predaka, ali istovremeno učvršćuju iluziju nas sadašnjih da smo pametniji, moderniji i napredniji od naših dedova.

Zagrebemo li dublje i krenemo u suštinu problema, videćemo da stvari ne stoje tako.

U nekim stvarima smo i dalje konzervativni i ni za jotu nismo odmakli.

Kolektivna svest je žilava i opire se promenama tako da su u mnogo čemu pogledi savremenog čoveka identični onima iz prošlosti.

To se može generalizovati i pripisati čitavom čovečanstvu, a ponajviše narodima čija istorija je obeležena stalnim ratovima, siromaštvom, neprosvećenošću, neznanjem, preskakanjem kulturnih ciklusa i društvenim padovima.

U tome su Balkan i Srbija paradigmatični slučajevi. Srbija, primerice, stalno stoji na raskršću između tradicionalizma i modernizma.

Od nje idu „dva putića“: jedan je „evropejski“ (moderan, otvoren za promene, u skladu sa svetskim kretanjima), a drugi je „manastirski“ (retrogradan, okrenut prošlosti i prevaziđen).

Tako se (nimalo slučajno) dogodilo da je pre samo nekih petnaestak godina, baš povodom pitanja o čovekovom poreklu, tadašnja ministarka prosvete u tzv. demokratskoj vladi pod pritiskom javnosti morala da se povuče sa tog mesta.

Ona je bezrezervno zastupala rečeni antievolucionistički i kreacionistički stav da čovek nije postao od majmuna, već je proizvod božanskog principa.

Većinski deo stanovništva Srbije, bar u to vreme, bio je drugačijeg mišljenja, ali treba reći da nije bio mali ni broj njenih pristalica, koji je dolazio uglavnom iz redova narodnjačkih, tzv. patriotskih stranaka.

Danas se „majmunski proces“, bar kada je u pitanju srpsko društvo, može proširiti i na druga pitanja oko kojih se građani spore.

Ta pitanja su, zanimljivo, prevashodno metafizičkog karaktera i nisu vezana za standard ljudi, siromaštvo, prava i slobode.

Trenutno su aktuelna „kosmološka“ pitanja, poput onog da li je zemlja zaista „okrugla“ i da li su vakcine produkt svetske „antisrpske“ zavere.

Priličan je broj savremenih sledbenika nenaučnog mišljenja, iako je bilo velikih naučnih pomaka u biologiji, psihologiji, medicini, antropologiji, sociologiji itd. Svi današnji „ravnozemljaši“ i antivakcinaši (tobože kritičari, a u stvari okoreli tradicionalisti i ljuti protivnici svega novoga) pružaju otpor novim izumima i naučnim otkrićima.

Njihov konzervativni duh, kako bi rekao Radomir Konstantinović, „protivi se vremenu“ i „hoće prošlost kao svoju potvrdu“.

Uveren sam da bi jedno nezavisno i minuciozno sociološko istraživanje pokazalo da se priličan procenat ljudi priklanja stanovištu da nikakav majmun (hominid) nije čovekov predak.

Uzgred, malo u čemu su katolički i pravoslavni hrišćani složni i jednoglasni kao po pitanju postanja sveta i čoveka, homofobije, mizoginije, rodne ravnopravnosti i sličnih „zapadnjačkih izmišljotina“.

Malo je takvih koji za svoja shvatanja imaju racionalno obrazloženje jer svu svoju „nauku“, što se Srbije tiče, crpu iz sadržaja nacionalnih televizija kakve su Pink i Hepi.

Iz tv programa koji šire okultizam, astrologiju i ezoteriju u pežorativnom smislu tih reči gledaoci se napajaju praznovericama, to jest raznoraznim zabludama zasnovanim na verovanju u natprirodne sile i njihov uticaj na čovečji život.

Vlasnici ovih televizija dovode u studio razne propagatore antimoderne svesti, odnosno „specijalce“ za proricanje sudbine, isceliteljstvo, veštičarenje ili crnu magiju.

Sujeverje kao iskrivljeno religiozno osećanje zasnovano na neznanju i strahu najviše je zastupljeno u neprosvećenom narodu budući da nije podložno sumnji i nije empirijski proverljivo.

Ljude dogmatske svesti, one bez ikakvog kritičkog stava, nemoguće je ubediti da njihova vera, u našem slučaju pravoslavlje, nije u bliskoj vezi sa njihovim sujeverjem.

Oni apriori „znaju“ da je zemlja ravna, a ne okrugla, da majmun ni u kom slučaju ne može biti čovekov predak, da su vakcine zapadnjački izum koji kvari ljudsku vrstu u smislu da menja svest ljudi i narušava njihovo zdravlje.

I pored ubedljivih i očiglednih naučnih dokaza, takvi nikada neće prihvatiti notornu činjenicu da stojeći ispred sopstvenog ogledala vide u njemu svog dalekog dlakavog pretka.

Autor je sociolog kulture