Majstori spina i propagande

Međutim, esencija upravljanja državom, odnosno politika koju već dugo vidimo po pitanju primarnog državnog kapitala jeste politika koja se može smestiti u rečenicu „molim vas kupite nas – očajni smo i jeftini“.

RTB Bor, nekadašnji svetski gigant, više ne postoji osim kao deo kineske Zijin korporacije. Železara u Smederevu takođe pripada Kinezima (HBIS GROUP Serbia), „Jelen superliga“ sada je „Linglong“ a Fiat jeste italijanski.

Takođe, i Air Serbia ide ka tome da postane „mali deo Kine“.

Ovo, nažalost, nisu jedini slučajevi, ali svakako jesu reprezentativni i najviše bole.

Pozadinska priča koja često prati prodaju domaćih kompanija jeste da su u pitanju „strateški partneri“ i „investitori u razvoj zemlje“.

Međutim, ukoliko neko poseduje najmanje 51odsto nekog preduzeća (ili više) to, dakle, nije strateški partner niti investitor već vlasnik.

Kao vlasnici, ti novi rukovodioci „domaćih preduzeća“ imaju odrešene ruke transformacije grada u kojem je pojedina kompanija osnov gradske ekonomije (kao recimo u Boru ili Smederevu).

Zagađenje vazduha, strah od gubitka posla, manjak komunikacije na relaciji „poslodavac-zaposleni“ zbog nepoznavanja jezika, smanjenje plate ili nagla neosnovana promena radnog mesta… – sve su to česti nusprodukti novog menadžerstva naših starih kompanija (setimo se recimo štrajka u Fijatu 2017. godine zbog niskih plata i setimo se da Srbiji pripada, ako ne grešim, samo 30 odsto ove kompanije). Dobrobiti novog rukovodstva jesu jedino delimična promena ranije korumpirane domaće rukovodeće strukture i to, jasno je, upravo one strukture koja je godinama proizvodila okolnosti u kojima najbrže rešenje glasi – „kompaniju koja je u problemu hitno prodati/pokloniti strancima“.

Kada im se, konačno, kompanija prepusti – kreće eksploatacija na koju nismo navikli. Radnike nema ko da zaštiti te često, iz straha, brzo nauče da ćute.

Naravno, svaka prodaja ide na kartu „strateškog razvoja regiona pomoću stranog kapitala“ i, medijski posmatrano, prosečnom građaninu koji jedva uspeva da plati račune deluje kao da svakim danom „nezadrživo srljamo u progres“. Stranci su tu jer nas poštuju i vole – „mi smo svet“ pa, eto, i njih konačno u tom svetu.

Ipak, navedite mi jednu istinski razvijenu zemlju koju su strani kapitalisti razvili? Zemlje koje svoje najvažnije kompanije prodaju strancima vrlo brzo dožive opšti ekonomsko-kulturološki sunovrat.

U Boru se, recimo, već dugo protestuje zbog više nego enormnog svakodnevnog zagađenja vazduha. Pored toga, meštanima sela Slatina pored Bora su dobrim delom uništena imanja, potoci i izvori na tim imanjima. Međutim, ništa se ne dešava – država (lokalna samouprava) ćuti ili se, eventualno, pokušava sa diskreditovanjem žalbi i protesta kao „opozicionih te politički obojenih i iracionalnih“.

Ipak, politika jeste umetnost upravljanja „polisom“ i, ukoliko tu umetnost oni koji su u državnom vrhu ne znaju, trebalo bi ih hitno menjati. Biti na određenoj poziciji nije privilegija već obaveza.

Dugoročno rešenje u okviru zadržavanja ono malo preostalog državnog kapitala jeste zakonom zabraniti dalju prodaju domaćih kompanija strancima i strogo kontrolisati njihovo rukovodstvo i njihov rad. Međutim, državni vrh izgleda nije sposoban (ili im nije u interesu) da se tako nešto sprovede.

Suviše je decenijskih „nejasnoća“ u radu javnih preduzeća i suviše je „nelogičnosti u poslovanju“ (kao što su nepotrebni podizvođači radova, loši ugovori, nejasni tenderi, javni dug koji je često nekoliko puta veći od procene vrednosti preduzeća a za koji niko nije odgovoran te česta promena direktora, što dodatno otežava pozivanje na odgovornost).

Dokle god je tako – ne možemo da sprovedemo pravo dualno obrazovanje niti ćemo moći da stipendiramo i zapošljavamo talentovane učenike a još manje da radimo na daljem državnom naučno-tehnološkom razvoju. Zbog svega rečenog, školstvo već od ranih stadijuma trpi i gubi na značaju a životni standard biva sve manji. Takođe, u okviru srednjih škola se filozofija – osnov argumentovanog mišljenja – polako gasi a u sličnim problemima su i istorija, sociologija i uopšte većina društvenih nauka te potencijalno dublje promišljanje „onoga što je oko nas“ postaje našoj deci suvišno. Tako, nesposobni da razmišljaju (ne samo zbog manjka filozofije već dakle zbog lošeg školstva uopšte) biće jeftina radna snaga u rukama stranog kapitala. Razgovarajući skoro o ovome i sa profesorom Čomskim (a pre svega u vezi sa problemima filozofije u okviru srednjih škola) složili smo se da situacija nije dobra i da je treba što jasnije sagledati jer, dokle god stručnost i odgovornost ne budu ispred svakodnevnog lošeg politikanstva i već standardnog poltronstva, čini se da nema naznaka da će se išta promeniti.

Deca nestaju, drug siluje drugaricu, mnogi mladi svakoga dana trajno napuste zemlju, studenti više „nisu u pravu“, najbolji se ne zapošljavaju bez obzira na priznanja i nagrade, sela se prazne a gradovi urušavaju. Ipak, u ružičastim svetovima (a sve ih je više) se neprestano igra i peva.

Kako je nedavno otprilike primetio i moj prijatelj, čuveni Ninus Nestorović – ‘Kada pogledam u TV, vidim jedno, a kroz prozor nešto sasvim drugo. Prozor laže.’

Čak bi i Gebels, da sve ovo može da vidi, ostao zatečen…

Autor je profesor filozofije