Maketa opozicije

Ova drevna igra koja danas lavitira između sporta, veštine i nauke postala je odavno negativ realnosti za sadašnjeg predsednika. Pored devet monitora na kojima skenira i kontroliše sve društvene tokove u zemlji, na njegovom stolu je i šahovska tabla na kojoj vežba, analizira i testira svoju psihofizičku spremnost. Šah je zahtevna, strateška igra rezervisana samo za osobe briljantnog uma, čelične koncentracije i dobre fizičke kondicije.

Slika Aleksandra Vučića i Nebojše Stefanovića kako u opkoljenoj zgradi Predsedništva igraju brzopoteznu partiju nije bila samo pokazivanje prkosa, arogancije i iskonskog prezira koje naprednjačko rukovodstvo oseća prema opozicionarima, već šifrovana poruka da je ovo za NJega samo igra tokom koje neskriveno uživa da se poigra sa pacerima. Ali, simultanka koju Vožd godinama igra sa protivnicima ovog proleća je završena.

Višemesečni protesti, stotinu pobunjenih gradova, upad u RTS značilo je prevrtanje table i prekid partije pre pada zastavice na satu. I najveći optimisti sada su uvereni da ne postoji nikakva šansa za revanš, za ponovno ređanje figura i za početni potez „belog“ koji u novu partiju ulazi sa jednakim brojem figura i sa obavezom da do kraja poštuje protivnika i regule. Šahovska pravila, iako traju vekovima, mogu da se prekrše, zaobiđu ili promene, za razliku od onih koje ispiše život, vreme, istorija.

Raspisivanjem izbora bez prethodnog dogovora sa opozicijom Vučić ulazi u poslednju fazu svog pontifikata. On više ne igra šah, on prazni tablu i sam postavlja figure. To će biti pokazna vežba kako se najuverljivije može simulirati demokratija i kako se najefikasnije i najbrže može matirati nedorasli protivnik.

Da bi u tome uspeo, najveći izazov biće mu da ostvarena izlaznost bude natpolovična. Na poslednje tri izborne utakmice izašlo je u proseku 55% birača, što pokazuje da opozicija i dalje drži zlatnu akciju legitimiteta. Biće potrebno puno alhemije u nagoveštenom političkom inženjeringu da bi se popunila procentualno dvocifrena rupa koju pravi bojkot Saveza za Srbiju. Rešenje gotovo nerešivog problema leži u dvostrukoj manipulaciji.

Prvo, samo u referendumskoj atmosferi dolazi do masovnog izlaska na birališta. Dve su teme koje automatski galvanizuju srpsko biračko telo – Kosovo i evroatlantske integracije. Međutim, ova vlast nije sposobna da se konkretno i nedvosmisleno izjasni ni po jednom ključnom političkom pitanju.

Naprotiv, zvanični odgovori su demagoški, zbunjujući i kontradiktorni, ali ne zbog neznanja ili nesposobnosti (mada i zbog toga), već zbog „cath all“ taktike na domaćem terenu i akrobatskog balansiranja prema spoljnom faktoru. Kosovo je verbalno sastavni deo Republike Srbije, ali je faktički corpus separatum kome je ova vlast pomogla da zaokruži državnost (granični prelazi, predaja Severa, vojska). Punopravno članstvo u EU je formalno strateški cilj svih naprednjačkih vlada od 2012. godine, ali po sadržaju i monopolu moći Srbija sve više liči na srednjoazijsku despotovinu.

Drugi način na koji se izlaznost može povećati jeste da se predizborna kampanja svede na državni projekat masovne, organizovane korupcije. To podrazumeva hiperprodukciju fantomskih političkih i parapolitičkih organizacija koje će jednokratno poslužiti da sinhronizovano na birališta izvedu pasivne društvene stratume.

U nastupajućem periodu možemo očekivati proliferaciju raznih udruženja, pokreta, frontova, stranaka na oba pola političkog spektra. NJih će predvoditi novi, javnosti potpuno nepoznati ili polupoznati „spavači“ koji će tražiti šansu u režimskom postavljanju figura za već nameštenu kombinaciju.

Eksperiment sa Belim dobio je svoju potvrdu u praksi i nema razloga ne iskoristiti to pozitivno iskustvo. Za ovu priliku koristiće se crne figure, što crnje to bolje. Ako je mladenovački konj bio figura viška u predsedničkoj trci, za ovu priliku biće dovoljno nekoliko lojalnih piona. Od Vacića, do ligaša, od slobodara, do poksovaca.

Svaki režim je pokušavao da stvori podobnu i lojalnu opoziciju. Milošević je imao Šešelja, kojim je lukavo plašio Zapad i efikasno disciplinovao ostatak opozicije. Kada god bi se duh iz boce povampirio i pretio da ugrozi stvoritelja, korišćena su „sva dozvoljena sredstva“ da se potencijalno opasni požar lokalizuje i ugasi. Zagoreli vojvoda bi se opet vraćao u krilo svog dresera i tako ukrug.

Demokrate su već prilikom prvih izbora posle revolucije pribegli ovom oprobanom receptu, pa su polulegalnu-polukriminalnu Stranku srpskog jedinstva ugurali u parlament, a od nokautiranih socijalista odvajali njihove nekadašnje perjanice. Ko se još seća Demokratske socijalističke partije Milorada Vučelića, Srpske socijaldemokratske stranke Zorana Lilića ili Socijalističke narodne stranke Branislava Ivkovića? Svaka sličnost sa nezaustavljivom fisijom Demokratske stranke posle kontrarevolucije je (zlo)namerna. Bebina ruka sada, kao i tada, lebdi i povlači nevidljive konce nad političkom pozornicom Srbije.

U tom komplikovanom i opasnom opitu eksperimentatori obično nisu svesni rizika koji preuzimaju na sebe. Guranje nepoželjnih frakcija u antisistemski limbo rezultuje samoorganizovanjem političkog podzemlja. Ono je po svom habitusu mračno, haotično i radioaktivno. Iz njega mogu da se izrode samo nakazni mutanti koji su otporni na konvencionalna oružja, od kojih se odbijaju ispaljeni „srebrni meci“ i smrtonosni medijski spinovi.

Naprednjački trust mozgova, što domaće, što strane proizvodnje ne vidi realnu opasnost od pucanja retorte u imaginarnoj laboratoriji. Taj alhemijski akcident bi mogao da pokrene lančanu reakciju nuklearne snage, čija bi eksplozivna pečurka porušila postojeće društveno-političke odnose i vratila državu ne u pretpolitičko, već u apolitičko doba. Vučić lako može da naelektriše desni pol, ali je struja koju taj pol indukuje jednosmerna i kada se postigne dovoljan napon po zakonima fizike, koji su postojaniji od onih šahovskih, dolazi do kurcšlusa. Igra sa desnicom u Srbiji je igranje vatrom. Koliko su dobre sluge, još gori su gospodari.

Kada god vlast gura glavu u pesak, na kraju se taj pesak pretvori u živo blato i njenu grobnicu. Svako negiranje realnosti i potcenjivanje protivnika vrati se kao bumerang. Patološka narcisoidnost sprečava Vučića da popusti, makar i povlačenjem međupoteza ili remiziranjem sedmogodišnje partije. On sada otvara drugu kutiju i mahnito traži adekvatni broj figura na tabli koji bi mu omogućio mat u tri poteza-brzopotezna predizborna kampanja, izbori bez kontrole i međunarodno priznanje rezultata. Za to mu je neophodna što ubedljivija maketa opozicije. U svom Faradejevom kavezu on se pravi da ne oseća blizinu šetača. Možda je zaboravio da pravilom „en passant“ sve što prođe pored pretećeg pešaka u narednom potezu bude pojedeno. A ovi pešaci blizu su da se konvertuju u mnogo jače figure.

Autor je lekar, član GO DS i voditelj emisije „Bez ustručavanja“ na KTV iz Zrenjanina