„Generalni štrajk“, „Ogromni protesti“, „Pritisak na vlast“ ili „Bunt naroda protiv neoliberalizma“. Ovo su najčešći naslovi koji se mogu čuti u poslednjih nedelju dana iz Francuske.
Fokus saopštavanja u medijima stavljen je na baklje i brojnost sindikalnih aktivista, dok se zanemaruje razgovor o penzionoj reformi koja je povod svega. Kada se razgrnu sindikalne zastavice i trube, iza njih se krije prilično racionalna reforma, koja je usmerena na budućnost i gađa nepravedno privilegovane u sistemu. Koliko god danas nepopularno zvučalo: Makron je ovaj put u pravu!
Francuski penzioni sistem se sastoji od haotična 42 penziona sistema sa asimetričnim kriterijumima. Dok je nacionalna starosna granica 62 godine, određene privilegovane profesije zbog, istorijskih okolnosti, mogu ići u penziju i sa 50-ak godina (mašinovođe, železnički radnici, zaposleni u metrou i drugi).
Centralizacija sa jasnim kriterijumima će ukinuti nepravedne privilegije i uvesti red u haotičan sistem. To će dati ljudima priliku da lakše menjaju poslove i da lakše uzimaju porodiljska odsustva.
Francuzi, iako žive duže ili podjednako dugo kao Holanđani, Nemci, Italijani ili Španci, odlaze u penziju od tri do pet godina ranije. Predloženi podsticaji za rad do 64. predstavljaju ne naročito radikalnu meru, ali dovoljnu da se spreče preveliki pritisci na penzioni sistem. S obzirom na francusku demografsku piramidu, očekivano je da će se u narednih 20-ak godina penzionisati mnogo veći broj ljudi od onih koji će stupiti na tržište rada.
Ukoliko cilj nije da se sadašnji mladi penzionišu sa preko 70 godina, zbog želje sadašnjih radnika da rade kraće od svojih evropskih kolega, onda je reforma pravi potez. Promena je i predstavljena kao niz malih koraka u sledećih 15 godina, bez efekta na ljude do 2025. ili sadašnje penzionere. Iz tog razloga, sindikalni bunt predstavlja najvećim delom bunt za zaštitu nepravednih privilegija i želju da se teret sa kamatom prebaci na nove generacije mladih Francuza.
Koliko god neko Makronu zamerao aroganciju, konfuznu spoljnu politiku ili političko neiskustvo, njegove unutrašnje reforme su racionalne, deo su ispravnog kursa i daju rezultate.
Makronova reforma zakona o radu omogućila je najnižu nezaposlenost u poslednjih 10 godina, a istovremeni rast broja ugovora za stalno u 2018. za 10%. Deregulacija sistema međugradskog prevoza, dala je potrošačima izbor i brzo snizila cene za putnike. Kroz insistiranje na novoj EU direktivi, zaštitio je domaće radnike od nelojalne istočnoevropske konkurencije.
Fiskalno odgovorna politika je dovela do najboljih javnih finansija od uvođenja evra, a do 2022. projektovano je i konačno smanjenje visokog javnog duga. Dok se u Italiji i Nemačkoj govori o potencijalnoj recesiji, Francuska po MMF-u raste iznad proseka evrozone. Penziona reforma je samo deo ispravnog kursa, koji se bazira na realističnosti i opredeljenosti ka budućnosti.
Ukoliko je cilj Francuske da postane startap nacija visokih tehnologija i fabrika budućnosti, Makronov kurs je ispravan.
Ukoliko je cilj Francuske da postane muzej slavne prošlosti i sadašnjosti sklerotičnog ekonomskog dirižizma, Makrona je potrebno srušiti odmah. Bitku sistemskih insajdera za svoje benificije, koje nemaju opštu društvenu vrednost, ne bi trebalo predstavljati kao „narodni bunt“. Najpravičniji sistem je onaj koji garantuje jednake prilike i koji je dugoročno održiv, a sadašnji koji demonstranti brane to nije. Na Francuzima je da izaberu da li će biti evropska silicijumska dolina koja nudi šanse, ili žele da budu „Kuba bez sunca“ koja poriče realnost i šire okruženje.
Ova reforma je jedan važan korak u transformaciji Francuske za 21. vek i zato je vredi i jasno podržati.
Autor je programski direktor Novog trećeg puta
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
