Makronove reforme – jedini racionalan pristup

Međutim, veoma skromno se ulazi u analize njegovih poteza, zašto se sprovode i kakve su alternative u ponudi. Kada se analizira rad predsednika i vlade, prvo bi trebalo videti sa čim suočava i da li je moguće naći laka i popularna rešenje za probleme današnje Francuske, kao i kakve platforme nudi opozicija koja ga može zameniti.

Francuska je država u kojoj je nezaposlenost blizu 10%, javni dug se bliži procentu od 100% BDP-a, deficit je vrlo visok i iznosi 3,4% (2016), porezi visoki, a privreda ozbiljno ograničena i globalno nekonkurentna. U javnom sektoru je zaposleno čak 5,4 miliona ljudi, što predstavlja 22% radne snage (prosek OECD-a je 15%), a solidan procenat predstavljaju funkcioneri zaposleni po klijentelističkoj, nepotističkoj ili partijskoj liniji. Svedeno na jednu rečenicu, današnju Francusku možemo opisati kao državu koja privredu guši, a od iste previše uzima da bi ta sredstva iracionalno potrošila uz dodatno zaduživanje. Da li Francusku može da spasi levi populista Žan Lik Melanšon ili neko od konzervativnih Republikanaca kao alternative Makronu?

Melanšonovo rešenje za izbore je bilo da se zaposli još 40 000 ljudi u javnom sektoru i povećaju se plate, dodatno reguliše privreda, povećaju porezi i troši više. Uprkos populističkom naboju, kada se ove mere pretoče u realne cifre deluju kao potpuna iracionalnost. Motivisati kapital da beži iz zemlje i dodatno otežati privredi da radi, a paralelno uzimati od te slabije privrede više novca i trošiti ga bez ikakvog reda i reformi. Uz sve to i zaposliti dodatne državne službenike u neefikasnom i rekordno velikom javnom sektoru i povećati tim ljudima plate, što deluje kao ubrizgavanje steroida sopstvenom parazitu. Procene su raznih instituta, poput Institut Montaigne, da bi ovakvi potezi Francusku koštali oko 120 milijardi evra. Sve to prevedeno na jednostavan jezik znači finansijski krah.

Sa druge strane, odgovor Republikanaca na ove izazove je nemilosrdna štednja i sve jači društveni konzervativizam. U praksi bi to značilo gorke tačerističke reformske pilule zaslađene katoličkim konzervativizmom i islamofobijom. Drastična liberalizacija i probiznis politika, seča socijalne države i budžetska štednja predstavlja odgovor republikanaca na ranije navedene probleme. Procene su da bi ove mere stabilizovale finansije i pokrenule privredu, ali se postavlja pitanje da li bi bile moguće da se sprovedu u današnjoj Francuskoj i koje bi bile negativne posledice. Nijedna vlast u Francuskoj nema toliki legitimitet da izvrši seče ovog obima, zbog snage sindikata, državne birokratije i duboke države, ali i stanovništva skeptičnog prema liberalnoj privredi. Takav radikalan pristup bi lako homogenizovao raznolike društvene grupe protiv vlasti, a u istoriji se pokazalo da su i blaže reforme držale državu u višemesečnim blokadama. Sa druge strane, stvaranje podela u heterogenom društvu po verskoj liniji može biti dugoročno štetan i neodgovoran potez.

Makronov pristup predstavlja jedinu realističnu platformu za rešavanje problema u Francuskoj kroz nalaženje srednje pozicije. Racionalizovati državnu potrošnju, izbalansirati budžet, umanjiti poreze privredi, otpustiti višak državnih službenika i osavremeniti javni sektor i učiniti ga efikasnim. Otpuštenim ljudima ponuditi novu šansu kroz programe prekvalifikacije i treninga plaćenih od strane države, a umereno fleksibilizovati radno zakonodavstvo u saradnji sa kooperativnim sindikatima, da bi se izbegli veći društveni nemiri ili izgubili svi saveznici. Investirati u obrazovanje i infrastrukturu, a socijalni program kreirati na finansijski održivim osnovama. U kratkim crtama ga možemo opisati kao trošenje u skladu sa mogućnostima, vraćanje poverenja u Francusku kao ozbiljnu državu, probiznis reforme da bi se privreda ojačala i postala ponovo globalno konkurentna, ali i tolerantna politika po društvenim pitanjima.

Da li će predsednik i vlada uspeti da ovu politiku sprovedu u delo, pitanje je političke operacionalizacije i veštine. Ona deluje najracionalnije u datim okolnostima, iako se često sprovodi ne baš politički mudro, kroz traćenje podrške zbog egomanijačkih ili elitističkih eskapada predsednika Makrona. Rezultat trenutno zavisi od veštine vlasti i odgovornosti opozicije, ali je vrlo verovatno jedina posle dugo godina na strateški jasnom i realističnom putu.

Autor je programski direktor Novog trećeg puta