Mala bara, puno izdavača

U kulturi tako nešto kao što je otkup knjiga ne sadrži golicave pikanterije poput svih onih vezanih za selebriti ličnosti.

Neko bi se prevario i skrenuo mi pažnju da selebriti dame na primer, starlete drugim rečima nemaju nikakve veze sa kulturom.

Ama, nemaju one veze sa umetnošću ali do grla su u ovoj našoj sorabijskoj (ne)kulturi koju oličavaju turbo-folk, rijaliti, zvezde Granda i naravno mladi napredni lavovi iz Narodne skupštine.

Ipak, da ne grešim dušu, da se tu i tamo ne desi kakva bizarnost ili manje-više problematična situacija koja baš bode oči, ili se donese kakva skandalozna odluka koja je u koliziji na primer sa proklamovanim evropskim vrednostima (ma šta god to značilo), otkup uglavnom prođe bez problema i realizuje se daleko od očiju javnosti, drugim rečima – ispod radara i svi (opet) zadovoljni, jedni manje, drugi više, kako ko zahvati.

I ovogodišnji otkup knjiga uključujući i rad takozvane stručne petočlane Komisije u kojoj su bili Slađana Ilić (predsednica), Nikola Kajtez, Mirko Demić, Ana Stišović Milovanović i Nebojša Lapčević, prošao bi bez trzavica i možda jedino uz nezadovoljstvo par „društveno nepriznatih“ izdavača koji se ovako ili onako ne uklapaju u stereotipne forme ponašanja današnjeg, sorabijskog mejnstrima da nije bilo gafa koji je izazvao povećanu pažnju i gle, teatralno zgražanje pojedinaca sa neizbežnim: ju, otkud?

Onda su jedna za drugom isplivale još neke nelogičnosti, par propusta, kakva dosoljena glupost što je sve u javnosti izazvalo mnogobrojne, čuj, mnogobrojne!, ma jedva samo kontroverzu – dve oko kojih će se oglasiti s nezadovoljstvom i visoko uzdignutim prstom (pored čela) nekoliko intelektualaca, uglavnom dežurnih kulturnih poslanika vazda na usluzi pojedinim medijima, ne i stranački a provladini bilteni, koji će sve to objaviti i potom, kako to obično biva, nakon dva-tri dana, najviše četiri cela će ta priča biti zaboravljena.

Naravno, ne bi trebalo sumnjati, pod tepih bi se sve to lepo smestilo i – zaboravilo na opšte (ili skoro opšte) zadovoljstvo – bar onih koji za tim imaju dobar i konkretan interes. A čuj, interes baš i nije mali, za otkup knjiga u 2021. godini Ministarstvo kulture i informisanja izdvojilo je 106 miliona dinara ili tek oko 900.000,00 evra. Malo li je na ovu pandemiju!?

Da se nije dogodio gaf, da su roman „Kontraendorfin“ famoznog Lakija (Svetislav Basara) uvrstili u spisak za obavezan otkup bar jednog primerka, možda se ništa ne bi ni dogodilo pa bi i ovaj otkup prošao ispod radara medija i onog dela javnosti koji je ovako ili onako zainteresovan za rezultate ove uslovno rečeno kulturne kampanje.

Ovako, klupko je počelo da se odmotava. Pojedini izdavači su počeli da iznose svoje primedbe za koje se nakon argumentacije koja se prezentovala javnosti može okarakterisati kao opravdane.

Kako to kod nas obično biva reakcije izazvane odlukama komisije na tome se i okončavaju, niko problem ne sagledava dalje od interesa sopstvenog nosa, iliti u širem kontekstu a još manje se trudi da ukaže na stvarne probleme ako tu ne uvrstimo ipak lapidarni upitnik pre nego konstataciju ili ne daj bože analizu kriterijuma za donošenje odluka koje se mogu uporediti i sa onim „pišata“ ili „nuj pišata“

Ali da krenemo od početka.

Da podsetimo, na konkurs Ministarstva prosvete za otkup knjiga za biblioteke svoja izdanja je kandidovalo ukupno 259 izdavača (149 izdavačkih kuća, 55 organizacija i udruženja i isto toliko, dakle 55 ustanova kulture).

Svi skupa su prijavili 4.261 naslova iz različitih oblasti i različitih žanrova a najviše beletristike, strane i prevedene uglavnom mada je bilo u ponudi i dela domaćih autora, nagrađivanih i onih drugih.

Valja napomenuti da je 149 specijalizovanih izdavačkih kuća predložilo 3631 naslov, što u ukupnoj ponudi iznosi oko 85,29%. Svi ostali ponudili su 630 ili 14,71% naslova.

Komisija je iz mnoštva knjiga odabrala i za otkup preporučila 1.966 naslova ili 46,14 odsto svih naslova koji su bili u u konkurenciji.

Pritom, 1.704 naslova su iz ponude profesionalnih izdavačkih kuća. Valja napomenuti da je uslovima konkursa predviđeno pravo komisije da određene naslove označi kao obaveznim za otkup bar po jednog naslova za sve biblioteke u Srbiji za koje će biti izdvojeno 40% svih opredeljenih sredstava.

Trebalo bi napomenuti da komisija nije odabrala ni jedan naslov 21. profesionalne izdavačke kuće, 14 organizacija ili udruženja i 36 ustanove.

Pošto je neozbiljno od člana komisije očekivati da su svi skupa prethodno pročitali bar 5% svih ponuđenih naslova, komisija bi morala informacijama koje izdavači nude u obrascu koji prati svaku knjigu da poklone veru i pažnju.

Ali, da vidimo šta kažu činjenice. Lako se može ustanoviti da je za 4.261 naslova, ukoliko se svakom posveti minimalnih četiri minuta, komisiji potrebno da efektivno radi najmanje 284 časova.

Pitanje je da li bi iko mogao da radi 35-36 radnih dana po 8 časova istim tempom i s punom koncentracijom. Sa nužnim pauzama komisija bi tih 35/36 dana radila od svitanja do sumraka. Pitanje je da li je komisija imala tih 35 radnih dana ili 7 radnih nedelja, o kondiciji da i ne govorimo.

Takav rad sa takvim tempom bio bi krajnje nehuman. Ipak biće da je bar prema nezvaničnim informacijama komisija manje-više (ne)elegantno zaobilazila svoju obavezu. Kako? Možda ćemo jednom i saznati, utvrditi sigurno nećemo. A možda hoćemo?

Hajdemo dalje. Ako je neka knjiga dobila iole značajniju književnu nagradu normalno je i opravdano očekivanje da se nađe među knjige koje se preporučuju, što veći ugled nagrade to je osnov i za onu zvezdicu veći.

To bi važilo i za dela autora koji su i za svoja prethodna dela dobijali prestižne nagrade. Ali, kako se vidi, opaske koje prenose mediji govore da ni to nisu argumenti koji će ubediti članove komisije da određenu knjigu uvrste u spisak predloga.

Čak ni dela uvrštena u godišnje izbore kritičara, na primer uglednog dnevnog lista poput „Politike“ među 10 najboljih zbirki poezije ili proze, nije argument da se knjiga uvrsti u famozni spisak.

Onda se čovek s pravom pita da li postoje neki drugi, vanknjiževni kriterijumi? I s obzirom na opšte stanje u srpskom društvu, čovek se lako zapita: što bi u ovoj sferi bilo drugačije nego u drugim segmentima.

Doista, globalna recesija usled pandemije nije mimoišla ni Sorabiju; prošle godine nije održan Međunarodni beogradski sajam knjiga, čak su jedno vreme i knjižare bile zaključane, nisu radile što je sve dramatični smanjilo prihode i knjižara i izdavača.

Promet je i inače u trgovini opao pa što ne bi i knjižarstvo zadesili isti problemi?

U celoj toj neveseloj situaciji pitanje je da li će se i pod kojim uslovima realizovati ova 65. sajamska manifestacija u 2021. godini a to još više produbljuje probleme izdavača pre svih.

U takvim okolnostima ipak 106.000.000,00 Dinara predstavlja ambijent za mnoge izdavača sličan onom: mala bara a mnogo krokodila.

Dovoljno je pogledati spisak izdavača kojima je komisija prihvatila bilo procentualno bilo nominalno najviše knjiga.

No, da li su ovakve sumnje koje se čuju po kuloarima tačne ili ne vreme će pokazati a mi ćemo saznati u narednih desetak dana. I tada čak i da pojedini oštećeni izdavači ulože prigovor na rešenje preoptimistično bi bilo očekivati da se išta od očiglednih nepravilnosti mogu ispraviti. Naravno da ne mogu.

Za takvu situaciju narod je smislio onu lakonsku: tresla se gora – rodio se miš, ili još preciznije: ne lipši magare do zelene trave.

A onda kao inače, do sledeće godine i sledećeg konkursa, i naravno do sledeće komisije sve će se zaboraviti i opet – sve će se ponoviti. ?o zna, možda će se održati i taj nadaleko čuveni 65. Međunarodni beogradski sajam knjiga, bez ili najverovatnije sa Vojislavom Šešeljem.

Autor je izvršni direktor Udruženja nezavisnih pisaca Srbije