Mala računica o isplativosti rudarenja: Lični stav Radeta Markovića

Šizofren je odnos između naslova i teksta koji naslovljava, ali to nije predmet kojim ću se pozabaviti.

Ne mogu se setiti koje je sve poslove ministarka od 100 kompletića obavljala, osim da je, gle čuda, kao ministarka energetike podnela krivične prijave oko nesreće u rudniku u Aleksincu i protiv EPS-a ili njenog rukovodstva nakon temeljnog urnisanja ovog nekada renomiranog javnog preduzeća, ukoliko se dobro sećam.

Iako im je bila nadređena. Ne nose se čarape preko cipela, zar ne?

Trebalo je, na primer, podneti ostavku, ne očekuje se da kao u Japanu ministar saobraćaja izvrši samoubistvo zbog kašnjenja voza, već samo malo osećaja odgovornosti, ili pak ukazivanja na odgovornost onoga koji je svu odgovornost navukao na sebe, već ćete se dosetiti o kome je reč.

Pošto sam ja kao i predsednica skupštine koja je učila periodni sistem u gimnaziji, učio matematiku, rešio sam da na osnovu brojki koje je iznela bivša ministarka od 100 kompletića, pardon energetike, izvedem jednostavnu matematičku operaciju, a sve u cilju postavljanja ekonomske dobiti za građane Srbije od rudarenja, a posebno od rudarenja litijuma.

Kakve su ekonomske dobiti za nemačku autoindustriju i za Rio Tinto mislim da više znamo, dok nikakvu ozbiljnu računicu osim propagandnih izjava lobista Rio Tinta koji se lažno predstavljaju kao zaštitnici interesa Srbije, odnosno njenih građana, nemamo.

O interesu za njihove džepove možemo samo nagađati imajući u vidu strast kojom brane interes jedne privatne kompanije. O veličini ili dubini tih interesa, pardon, džepova možemo samo špekulisati.

No, za početak evo izvoda iz zakona, pa potom proste računice i nekih malih zahteva koje ću naravno baciti u bunar.

Evo izvoda iz zakona o nadoknadama za korišćenje javnih dobara. Citiram član 23. Visina nadoknade: „6) nemetalične sirovine… podvrgnute piro, hidro ili elektrometalurškom postupku: 5% od neto prihoda“. Vratimo se brojkama koje nam je ponudila bivša ministarka od znate već.

Procenjena vrednost mineralnih sirovina u Srbiji je preko 250 milijardi evra kaže ministarka (bivša). Pa dobro, sledi prosta računica, ako pretpostavimo da se počne koliko sutra kopati baš na svim mestima gde su te sirovine locirane.

Pet posto od ove sume je 12,5 milijardi, ukoliko naravno, kompanije pošteno prikažu neto prihod. Setimo se iskustva sa poklanjanjem NIS-a i južnog toka kao garancije za energetsku stabilnost.

Na „majke mi“ ode NIS. No, neka bude to tih 12,5 milijardi.

Ukoliko je prosek eksploatacije od 40 do 50 godina, u račun ću uvesti 45 godina. Dakle, 12,5 milijardi podelimo sa 45 i dobićemo maksimalni mogući godišnji prihod od rudnih renti svih srpskih rudnika od 277 milion evra godišnje, za sve mineralne sirovine Srbije sa 5% rudne rente.

Koliko je tu 95% i ko tu sve gladi bradu, siguran sam dragi čitaoče (čitateljko), da ti nije teško da zamisliš.

Pa sad pitanje koje ću takođe baciti u bunar, mada bi odgovor pomogao da se u ovoj raspravi oko rudarenja litijuma i ekonomski parametri najozbiljnije uzmu u obzir: Koliki je prihod Srbije od eksploatacije u Boru i Majdanpeku, a kolike su posledice ekološke katastrofe materijalne, i još važnije, nematerijalne.

I jedan predlog, opet za bunar, ali ko zna. Ovaj put se ne radi o računici no ekologiji i odgovornosti.

Društveni dogovor da se ne može u Srbiji otvoriti ni jedan jedini rudnik dok u Boru i Majdanpeku uslovi za život ne budu pouzdano zdravi. Takođe se ne može rudariti dok sve deponije u blizini velikih i malih gradova ne budu pouzdane.

Eto prilike da se provere garancije tipa „Veruj mi na reč“, „Majke mi“ i sl.

Do tada: Neće kopati!

Autor je vajar

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa