Male tajne gužvi na beogradskim ulicama

O problemima sa zagušenjem saobraćaja u našem glavnom gradu ne treba trošiti više reči. Svi već jako dobro znamo o čemu se radi. Potrebno je nešto uraditi. Ali, dok se to „nešto“ ne uradi, možda bi bilo interesantno da se još jednom podsetimo svih onih razloga zašto je stanje u saobraćaju ovakvo kakvo je. Ili barem većine njih…

Svakako da je razlog broj jedan infrastruktura Beograda koja je ispresecana velikim brojem tesnih ulica koje imaju malu propusnu moć za vozila koja se njima kreću. A, ni bulevari, kojih ima svega nekoliko, nam nisu baš „američki“. Ako na sve to dodamo još i veliki broj raskrsnica sa ili bez semafora, sasvim je jasno zašto naš glavni grad nije pogodan za ovako veliki broj vozila.

Na drugom mestu je, kao što pomenusmo, broj vozila koja se kreću ulicama prestonice. Previše ih je i to je apsolutna činjenica. Kao što je apsolutna činjenica i da je ključ u rešavanju problema zagušenja ulica upravo u smanjenju tog broja. I ništa drugo! Dobrovoljno ili prinudom, kroz određenu zakonsku regulativu.

Na trećem mestu svih razloga je ogroman nedostatak parking mesta za sva ta vozila. Zoniranih parking mesta i onih u javnim garažama je zanemarljivo mali broj, a svih drugih je sasvim nedovoljno. Zato se najčešće putnički automobili i parkiraju kako se njihovi vozači snađu, a ne onako kako bi trebali da drugima ne bi smetali.

Potpuno haotičan ili bolje rečeno sasvim zapušten način rada semafora je, takođe, jedan od krucijalnih razloga zašto automobili više stoje nego što se kreću dok su na centralnim gradskim ulicama. Preko potrebnih „zelenih talasa“, na primer, ima tek u par ulica i bulevara, ako ih i toliko uopšte ima. A, kako koji radi na mestu na kom je postavljen, moglo bi se napisati u nekakvom posebnom feljtonu. Samo što bi taj feljton bio obiman taman koliko i prosečan Narodni kuvar.

Ako na prethodno napisano o semaforima, dodamo i ukupan broj „ležećih policajaca“ iliti usporivača koji se u Beogradu nemilosrdno postavljaju i po nekoliko komada u jednoj istoj ulici, onda je svakako jasnije zašto se automobili više „vuku“ nego što se voze.

Građevinski radovi na sanaciji oštećenja kolovoza ili dubinski radovi na kolovozu koji se razvlače unedogled, a izvode se uglavnom u prvoj i drugoj smeni, kada je intenzitet saobraćaja najveći, su još jedan razlog u nizu zašto se prosečna brzina vozila smanjuje do granice opšte neupotrebljivosti automobila.

Ono što posebno nervira je delimično održavana ili potpuno neodržavana asfaltna podloga po kojoj se automobili kreću. Jer i kada se izvrši sanacija u vidu postavljanja novog asfaltnog sloja, taj novi sloj traje svega par godina i onda sve iz početka, ali sa novim kašnjenjima i novim probijanjem rokova za završetak posla.

Autobusi gradskog saobraćaja koji vrše utovar, odnosno istovar putnika na stajalištima koja se nalaze na glavnim saobraćajnicama, po pravilu, formiraju kolonu vozila iza sebe koja „putuje“ zajedno sa njima – od stanice do stanice. Gužve ovog tipa u ulicama Dragoslava Srejovića na Karaburmi, Vitezova Karađorđeve zvezde i Mite Ružića na Mirijevu su već postale antologijske.

Verovatno da mnogi vozači smatraju da bi prisustvo saobraćajnih policajaca na raskrsnicama, umesto semafora, moglo biti nekakvo rešenje problema za brži protok saobraćaja. Ali, ako uzmemo u obzir nekoliko desetina ključnih raskrsnica, pa na svaku dodamo još po jednu ili dve koje se nadovezuju na prethodnu, brzo bismo došli do zaključka da bi u svakom trenutku, barem tokom dana, trebalo biti angažovano više saobraćajnih policajaca nego što ih ceo Beograd ima. Zato ih, u stvari, uopšte i nema, jer nekoliko njih nema nikakav uticaj na ubrzanje saobraćaja i smanjenje gužve.

Vozila gradske čistoće su decenijama bila angažovana u trećoj smeni da bi što manje uticala na redovno odvijanje saobraćaja od jutra do večeri ali, u zadnjih par godina ih primećujemo u saobraćaju ne samo tokom jutarnjeg ili popodnevnog „špica“ već i tokom čitavog dana. Potpuno je neshvatljivo i neprihvatljivo da vozila marke Dulevo sa rotacionim četkama i brzinom „posmrtne povorke“ obavljaju čišćenje ulica u šest i sedam časova ujutro radnim danima čak i u onim uskim ulicama u kojima je bilo kakvo preticanje ili zaobilaženje, jednostavno, nemoguće. Valjda svako od nas, bar jednom nedeljno, u po’ bela dana, mora da sačeka da đubretari u nekoj manjoj ulici najpre isprazne kontejnere da bi se nastavilo dalje. Ni zalivanje cveća u letnjim mesecima se ne odvija noću nego u rano jutro, onda kada je masovna histerija vozača zbog kašnjenja na posao upravo na vrhuncu.

U takvim trenucima, zbog pogrešnih procena i nedovoljne koncentracije, vrlo često dolazi do saobraćajnih nezgoda. Na svu sreću, lakših… I umesto da vozači samostalno pristupe popunjavanju Evropskog izveštaja o saobraćajnoj nezgodi i uklone vozila sa putanje ostalih automobila u saobraćaju, mnogi se odlučuju da ostave vozila nasred puta i sačekaju dolazak policije.

I dok čekaju, kolona iza njih se formira za tren oka.

O pokvarenoj „troli“ ne vredi polemisati. Najgore je što je nju nemoguće ukloniti sa kolovoza sve dok ne dođe šlep-služba GSP-a. A to ume poprilično da potraje… Tada je kolona u dužini od nekoliko raskrsnica zagarantovana. Doduše i kada je u funkciji, ona zahteva idealno ravnu podlogu da bi se kretala onako kako može i treba. Tako da njoj uopšte ne idu u prilog oštećeni asfalt, duboki slivnici, a ni aljkavo parkirana vozila na stazi kojom se ona kreće.

U uskim beogradskim ulicama čovek ne zna šta je gore, da li kontejneri ostavljeni na kolovozu ili vozila bahato parkirana na istoj toj površini? I jedno i drugo toliko negativno i dramatično utiču na brzinu odvijanja saobraćaja, da je svaki komentar izlišan. Ovde valja spomenuti i čuveni srpski saobraćajni „specijalitet“ – upaljena „sva četiri“! Kada ih mudri i iskusni vozač aktivira sa instrument table, čini se da je sve svoje životne probleme njima rešio. Tada može da ide jednosmernom u suprotnom smeru, da parkira na tramvajskim šinama, da ostavi na zelenoj površini, da prepreči trotoar ili da ostavi svog ljubimca posred kolovoza „na pet minuta“! Moje duboko ubeđenje, kao potpisnika ovih redova, jeste da se ovakva vozila trebaju konfiskovati na minimum tri meseca, kao opomena, a svaki sledeći put – bar na duplo!

Nedostatak podzemnih i nadzemnih pešačkih prelaza je svojevrsni hendikep za ovaj grad, pogotovo što do sada niko nije ni pokušao da pristupi problemu saobraćajne gužve i haosa na ovaj način.

Dostavna vozila zaustavljena nasred kolovoza dok se vrši istovar robe u maloprodajne objekte je samo još jedan u nizu razloga zbog koga se biciklisti brže kreću od automobila. Da ne pominjemo koliko je to rizično za bezbednost vozača u ranim jutarnjim časovima dok je još potpuni mrak na beogradskim ulicama.

O agresivnom ponašanju za volanom i namernom kršenju saobraćajnih propisa bi svako mogao da napiše roman, bio on vozač ili ne. Odgovornost za suzbijanje ovakvog ponašanja je isključivo na saobraćajnoj policiji koja, očigledno, ne radi ono što bi trebala. I za to nema opravdanja!

Da li je u Beogradu gorivo jeftino ili je životni standard toliko visok, ne zna se pouzdano, ali je očigledno da gradskim vozačima uopšte ne smeta da potpuno sami sede za volanom automobila dok se probijaju kroz saobraćajnu gužvu na putu do posla ili u popodnevnim časovima, na povratku kući. Da li bi, možda, bilo jeftinije da svakoga dana povezu nekoga sa sobom i tu vožnju naplate, zarad smanjenja svojih troškova prevoza i zarad smanjenja gužve u saobraćaju, očigledno da nikog ne interesuje.

No, bez obzira na mišljenje vozača, možda bi ovo mogla biti „karta“ na koju treba igrati? Evo predloga… Neka gradske vlasti raspišu konkurs za izradu aplikacije za mobilne telefone, nalik poznatoj i popularnoj aplikaciji „BlaBlaCar“, samo za Beograd i okolinu i neka svaki vozač koji je voljan da smanji svoje troškove prevoza, preko nje potraži nekoga koga bi prevozio na putu do svog posla i nazad uz izvesnu finansijsku nadoknadu. Uz adekvatno reprogramiranje rada semafora i dodatak ove aplikacije, velika je verovatnoća da bi beogradski saobraćaj „prodisao“. A, to je ono što nam je u ovom trenutku preko potrebno, a možda i sasvim dovoljno dok se ne nađe neko još bolje rešenje.

Autor je diplomirani mašinski inženjer

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.