Male tajne velikih majstora kuhinje

Javnost je zatrpana raznim zaverološkim i zverološkim teorijama koje su obično sastavljene po receptu: zrnca činjenica i istina a preko toga lavina iskrivljenih tumačenja.

Od kako je uhapšena grupa Belivuk-Miljković javnost je sablažnjena njenom povezanošću sa režimom.

Za neupućene i naivne otkrila se Amerika da su razni nasilnici, navijačke grupe i kriminalci najčešće proizvod tajnih službi i političara.

To je milje iz koga policija, javna i tajna, vrbuje svoje saradnike da sa jedne strane nadgledaju rad ostatka kriminogenog miljea a sa druge da obavljaju prljave poslove za nju samu ili za političku ekipu na vlasti što se u suštini poklapa dok su im interesi isti.

Uveren sam da je Belivuk zavrbovan da radi za državnu bezbednost (BIA) kao što je u svoje vreme to bio slučaj sa Arkanom.

Niko da se seti da je i On u mladosti bio upravo to – vođa navijačke bande – i da logički stvari dovede u vezu.

Čime bi se celokupna „kuhinja“ objasnila. Mogu da zamislim kako su ga upecali davno, možda još kao maloletnika, priveli ga zbog nekog ispada, lupili mu nekoliko šamara i fino zamolili da im samo jednu informaciju dostavi, samo jedan poslić obavi, „samo“… A posle toga nema izlaska iz tog vrzinog kola.

Ko je postao saradnik taj ostaje saradnik sve i da se javna vlast promeni, mreža ostaje netaknuta.

Za utehu, vremenom upecani shvati da pripadnost tako moćnoj strukturi donosi brojne pogodnosti. „Naši“ su svuda. Čuješ ono moćno: „mi imamo tamo našeg čoveka, javi mu se“.

Naš je profesor poznat po strogoći ali ti ćeš položiti sa desetkom a da uopšte nisi izašao na ispit.

Odjednom shvatiš da si nevidljivom rukom izbio na vrh rang-liste za dodelu društvenog stana, postao si važna ličnost, ako si umetnik dobićeš prestižnu galeriju da izlažeš, roman će ti objaviti velika kuća, ugledni kritičar napisaće ti hvalospeve u velikom dnevnom listu, dobićeš nagradu (u žiriju su ili svi ili većina „naši ljudi“).

Oni su svuda, sve je to Služba.

Tako se proizvode ne samo „veličine“ u svetu umetnosti, estrade, nauke… već što je najgore političke figure.

Od početka višestranačja ovde je Služba stvorila mnoge stranke ili je vešto ubacivala u njihove vrhove svoje ljude koji su uspevali da utiču u željenom pravcu.

Zašto ne bismo pretpostavili da su i njega kao mladog i pespektivnog anonimusa (famozno „novo lice“) ubacili i gurali nevidljivim rukama sve više i više u političkoj karijeri ka vrhu?

Zar to ne zvuči sasvim logično znajući za njegove biografske podatke koji nisu tajna?

U svakom slučaju to je logičnije rezonovanje od čipovanja vakcinama nakon kojih će vakcinisani početi da laju.

U šta mnogi još uvek veruju ali se blagi Bože niko ne obazire na činjenice koje su nam pred očima.

Imate prošlost jednog čoveka koji je morao imati posla sa policijom i koji je po toj logici mogao da postane „saradnik“.

A obaveštajne službe su međusobno isprepletene i dejstvuju po sistemu tajnih bratstava i mističnih organizacija gde se za neposlušnost kažnjava smrću, često brutalnom, a za poslušnost već prema sposobnostima napretkom u karijeri.

Ali logika je daleko od svetine.

Razumljivo je i sasvim opravdano da sve policije sveta nastoje da pokriju sumnjive kriminogene i ekstremističke grupacije.

Bolje je sprečiti nego lečiti – važi i ovde.

U vreme socijalizma, kako ovog našeg „sa ljudskim licem“ tako i onog iza „gvozdene zavese“ svaka ulica, svaki kvart, svaka veća stambena zgrada imala je svog „saradnika“.

Još više, u svakom preduzeću, fabrici, ustanovi, fakultetu, naučnim institutima na deset zaposlenih po jedan „naš čovek“.

Kako bi se drugačije sistem održao?!

Operativci su vrbovani, a nema razloga da verujemo da to nije tako i danas, naročito među osobama koje su po prirodi svog posla upućene na dodir sa velikim brojem ljudi, na mestima gde je velika fluktuacija ljudi, tamo gde se mogu naći sumnjivi i eventualni prekršioci zakona, ljudi sa margine, dno, polusvet: taksisti (naročito oni koji prevoze sa aerodroma, železničkih i autobuskih stanica), kelneri (da prisluškuju razgovore), recepcioneri, ljudi koji izdaju sobe za jednu noć ili na nekoliko sati, kondukteri u vozovima, majstori za kućne popravke, kućepazitelji, portiri… Sve ja to razumem i ne treba osuđivati te ljude koji su primorani ili su iz svojih razloga pristali da obavljaju takav posao.

Takođe ne treba osuđivati ni one koji su ubačeni u razne kriminogene grupe da bi ih pratili. Šta mislite kako bi se rešili brojni delikti pogotovu u milionskim gradovima?

Tako što insajderi ili unapred dojave pa se spreči ili posle izvršenog kriminalnog akta saznaju ko je počinilac jer se u tim krugovima šire vesti o tome ko je šta izveo.

Kako bi policija radila svoj posao bez ovakvih saradnika?

Efikasnost bi spala na nizak procenat jer ako ne uhvatite kriminalca na delu, ili nema tragova, ili nema svedoka (a još češće plaše se da svedoče) kako ćete ga otkriti pogotovu u megalopolisu?

Svaka interesantna grupa ljudi koja se pojavi u rejonu određenog „saradnika“ odmah biva evidentirana.

Na primer: Grupa neobuzdanih mladića koja se noću okuplja u bloku ili u parku biva primećena od rejonskih saradnika i oni ukoliko ih sami ne prepoznaju raspitivanjem doznaju ko su, gde stanuju, kako se zovu.

Na kraju dovoljno je saznati ime samo jednoga.

Danas, u vreme brojnih kamera za nadzor posao je samo olakšan. Oni su „zapisani“ a da li će i kada će postati „otpisani“ zavisi od procene.

Budite sigurni da svi oni koji dosađuju ljudima i noću se opijaju i vrište, prete i prave razne pakosti a onda policija dođe po pozivu, privede ih, pusti i prođu bez kazne – da su zavrbovani i da rade za policiju.

Drugog objašnjenja zašto ih tolerišu nema. Ako neko ima gomilu prekršajnih i krivičnih prijava a nikada nije osuđen onda je jasno za koga radi. Iz takvog je eto polusveta uveren sam isfabrikovan i On.

I još mnogi likovi sa političke scene kako pozicione tako i „opozicione“. (Profesor Karl Haushofer je u prvim godinama posle rata u minhenskim pivnicama otkrio mladog bradatog i dugokosog vagabunda zažarenih očiju, samouverenog manijaka sa fiksnom idejom, Raskoljnikova. Na njegovom pretvaranju u Vođu nemačkog naroda potom se godinama radilo. Izronivši iz anonimnosti podšišao se, obrijao bradu ali ostavio brčiće da ga kao relikt podsećaju na burnu mladost.)

Kada bi vlast samo htela mogla bi sve da ih tokom jedne noći u raciji pokupi iz kreveta, sabere na jedno mesto i propisno ispendreči (kao što je učinjeno 1983. godine kada su na sahrani Aleksandra Rankovića skandirali pa je više stotina privedeno na stadion Sinđelića i moralo da protrči travnatim terenom kroz „topli zec“ milicionera).

To bi učinilo kraj ovim napasnicima.

Ne bi im palo na pamet da se međusobno tuku ili još gore da napadaju policiju na stadionima, da maltretiraju pristojne građane.

Očito je cilj da se takvi stvaraju, podstiču i održavaju jer se želi održavanje atmosfere straha, panike, osećaja usamljenosti, očaja, nazaštićenosti.

Strahom se vlada.

Uništiti solidarnost među ljudima da ne pritiču u pomoć jedni drugima kada vide nekog nasilnika jer će taj sutra biti ponovo na slobodi i napašće vas jer ste ga prijavili ili pokušali da mu stanete na put.

Posle takve lekcije niko ne sme nikome da pomaže, svako „gleda svoja posla“.

Uništenje društva kao zajednice to je cilj koji je u dobroj meri ostvaren.

Umesto „politeie“ stvoriti čopor zasnovan na životinjskim nagonima samoodržanja i zabludi o biološko-krvnoj zajednici ili tradiciji i slavnoj istoriji ma koliko one bile ulepšane i isfabrikovane.

To samo pokazuje njihovu moć da od svakog ološa mogu iskovati zvezdu koja će dobiti svojih petnaest minuta slave (Endi Vorhol) a ja bih rekao svojih desetak godina vlasti.

„Nudim vrtoglave godine u kojima se može proživeti u razvratu kao skot ili se vinuti put nebesa u stvaralaštvu ili postati vlast od koje svi strepe.“

Tako poručuje Adrijanu Leverkinu nečista sila dok ga zavodi (Tomas Man, Doktor Faustus). Savršeno mogu da zamislim da je na primer Belivuk isfabrikovan u ministra ili čak Predsednika. Da su samo hteli iz Službe i to bi se desilo.

Grdan napor: Da se zamene otrcane farmerice skupim odelom, da se veže mašna, da naučite „govor tela“, samokontrolu, dobru dikciju (za sve ovo postoje učitelji glume a i pisaće vam govore), da se na intenzivnom kursu savlada engleski…

I već ste postali ekselencija ispred koje podastiru crveni tepih i ispijaju sa vama šampanjac. Uostalom, zar mislite da su ti državnici iz velikog sveta nešto mnogo bolji? A šta ako su i oni tako isfabrikovani?

Ako je Služba stvorila navijačke bande i one na stadionima šire međunacionalni razdor i stvaraju ambijent kakav pamtimo da je prethodio ratovima 90-ih, ako su na stadionima nadzorne kamere koje mogu svakoga da identifikuju, ako se po Krivičnom zakoniku zbog širenja nacionalne mržnje može dobiti i više od pet godina zatvora – a da niko nije ni priveden! – tada se zaključak nameće sam od sebe.

Služba koja bi trebalo da štiti ustavni poredak i integritet države stvara haos i priprema građanski rat. Teško nama.

Autor je književnik