Malena knjiga sa brojnim greškama: Autorski tekst Radoša Ljušića

Tek objavljena knjiga „Bugarski ratni zločini u okupiranoj Srbiji (1915-1918)“. Izabrani dokumenti i svedočenja. Priredio Milovan Pizari, Beograd 2023, str. 192 dala mi je povod da se oglasim, po ko zna koji put, na ovu temu.

Nevelika po obimu, nerazuđena po sadržaju, nepotpuna po tematici, neodmerena po težini problema, a štampana u neznatnom tiražu – 200 primeraka, knjiga može da poslužio samo kao dobar obrazac kako ne bi trebalo da se bavimo ovim pregolemim i nemerljivo zapostavljenim pitanjem u srpskoj povesnici 20. stoleća. Ovo naglašavam zato što se kao izdavači potpisuju dve ustanove: vladina – Muzej žrtava genocida i nevladina – Centar za primenjenu istoriju. Imena institucija su dobro znana, a priređivač je doktor istorijskih nauka, što skupno ukazuje da bi ova potanka knjiga trebalo da predstavlja uzorno delo. Da li je tako?

Posle srpsko-turskih ratova u srednjem veku, u 19. i 20. stoleću zadesila su Srbiju još četiri ubitačna rata: 1804-1815, 1914-1918. i 1941-1945. i 1999. godine. Dva smo rata vodili s Turcima (ako borbe u srednjem veku računamo kao jedan dugotrajan rat), dva protiv Austrougara, Nemaca i Bugara i poslednji sa svetski najmoćnijom silom NATO paktom. Bilans je katastrofalan, posebno kada se imaju na umu žrtve pale za odbranu otadžbine, kao što su po zlu upamćene i druge nebrojane negativne ratne posledice. Srpska istoriografija nikada nije uzimala u obzir posledične činjenice kada je ocenjivala ratna doba.

U ratnim epohama smo videli samo ono što je dobro i uspešno, preko zla smo ovlaš prelazili, ne upuštajući se u dublje pronicanje posledica koje su bile neminovne; neke od njih toliko teške i bolne, da je srpsko nacionalno biće iznemoglo i toliko malaksalo da nije u stanju da se povrati na nivo vremena s početka 20. veka. Jedna od tih posledica, koja nam služi kao parametar za ovu tvrdnju, jeste gubitak stanovništva. Srbi su početkom 20. veka bili najmlađi narod u Evropi, danas su jedan od najstarijih naroda na ovom kontinentu. Jedna od neposrednih posledica današnje očajne demografske slike jesu i gubici stanovništva u pomenutim ratovima.

Osvrt na ovu knjigu izazvao je ovlašan izbora dokumenata u odnosu na broj pogubljenih Srba od strane bugarske vojske i vlasti, budući da se pod zločinima podrazumevaju pre svega ubistva i zlostavljanja stanovništva, pa tek onda dobara – stoke, robe i svega ostalog.

Priređivač je Italijan koji se deklariše kao „nezavisan istoričar“, osnivač i aktivista Centra za primenjenu istoriju, doktor istorijskih nauka – reklo bi se bogomdan za ovakvu temu; dakle nepristrasan za netrpeljive i sukobljive srpsko-bugarske nesporazume. Dodajmo da mu je Holokaust šira oblast proučavanja, te pred sobom imamo istraživača prvog reda, suseda šireg obrazovanja i ugleda. Prihvatanjem saizdavaštva od strane Muzeja žrtava genocida, bačen je pokrov na knjigu kao državni projekat, budući da je na koricama i unutrašnjoj strani utisnut logo ove ustanove.

Predgovor je bolji deo knjige, dat i na engleskom jeziku, kao i regesta dokumenata. Vredno je Pizarevo zapažanje da „veliki deo tih zločina još uvek nije poznat“ (str. 12, podvukao R. Lj.). Upravo ova priređivačeva konstatacija najveći je nedostatak knjige. Sa 32 dokumenta, iz mora arhivske građe, bez da je rečeno kojim kriterijumima su odabrani, predstavljen je ovaj bolan problem u odnosima dva susedna i netrpeljiva naroda, a najteži u njihovim međusobnim sukobima tokom cele zajedničke povesti. Dokumenti su u vremenskom rasponu od pet godina (1918-1923), a da nije rečeno, niti priloženo ništa od 1915. do kraja rata, čak ni nagoveštaj priređivača za ovakvo opredeljenje.

Sledeći utisak je da dokumenta nisu reprezentativna i da ne ukazuju na veliki broj žrtava, osim u onim slučajevima koji se odnose na logore. Toplički ustanak se i ne pominje, iako je posledica bugarskih zverstava i nemogućnosti da se pretrpe; nigde ni reči o vođima ustanka, niti o broju žrtava, koji je odavno poznat (oko 20.000). U zemlji Srbiji moguće je objaviti knjigu „Bugarski ratni zločini“ bez pomene Topličkog ustanka i broja žrtava u Surdulici, sinonimu bugarskih zverstava, i to pod okriljem Muzeja žrtava genocida. Bilo bi prirodno da je ovakva knjiga objavljena u Bugarskoj a ne u Srbiji!

Knjiga je opterećena brojnim slovnim i grafičkim greškama iako je malena po obimu. Nije snabdevena napomenama, te se ne zna da li su ova dokumenta iz samo malog broja fondova, iz dva arhiva (Srbije i Jugoslavije), bila publikovana ili korišćena.

I pored svih navedenih slabosti, odabrani dokumenti, samo 32, očajan su svedok razornosti Prvog svetskog rata u Srbiji. Jedan bedan i nekorektan postupak saveznika, Francuske i Engleske prema Srbiji, valja istaći jer se pominje u ovoj knjižici. Saveznice nisu dopustile Srbiji da povede preventivni rat protiv Bugarske 1915, kao što joj nisu dozvolile da 1918. godine uđe sa svojom vojskom na njenu teritoriju. Ove dve nepravde koštale su Srbiju i srpski narod previše, budući da su se zločini ponovili i u Drugom svetskom ratu. U ratu nema pravde bez osvete; samo pretnja osvetom može da zaštiti branioca.

Muzej žrtava genocida naveo je na sajtu da je publikovao više od 180 monografija, ova, druga u ediciji Ad archivum, prema bilo kojem merilu i kriteriju ne može da opravda Medalju za zasluge Republike Srbije, kao što je nemoguće opravdati ni srpsku istoriografiju što do danas nije publikovala spiskove pobijenih stanovnika koji se čuvaju u Državnom arhivu Srbije, kao i u još nekoliko našh arhivskih ustanova. Nemarnost, nehaj i zaborav prema izginulim precima bolna je tema srpske države i srpske istoriografije. Zato i nije čudno što polako i sigurno nestajemo sa naših teritirija.

Autor je profesor istorije u penziji

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.