Mali omaž Igoru Mandiću

Ugledna i impozantna regionalna, pa i evropska personalna institucija. Samosvojno hedonističko pozorište istine, iskreni i hrabri umetnik usmene i pisane reči. Duhovit, plodan bard. Elegantan i kad prosipa jednostavne narodske izraze. A i onda kad britko „časti“ ili kad u kafani džentlmenski čašćava. Promišljeno emotivan i emotivno misleći čovek, čulan do bola, dalmatinski sočan, neponovljiv u stasu, glasu. Ne samo u tome. Dragocen.

Često nemilosrdan u verbalnim duelima, ujedno nežan „kada se u njega zagrebe“. Antički tragičan i originalan. Izazivački aktivan i neodoljivo atraktivan. Širokog šarmantnog osmeha, otmen, posebno sa onom zagasitom leptir-mašnom – bilo na televiziji, u Klubu književnika za stolom ili pak u prolazu, duž Jurišićeve.

Svekoliko je obogatio naš život, raznostrani kritički duh, kao i feljtonističku i autobiografsku riznicu sadržajnim, ubojitim prilozima. Takođe, obilno je „posejao“ esejistiku, štaviše i ljubav, estetiku i erotiku na jugoslovenskom prostoru. A evo, odnedavno – uz ogromnu tugu i poštovanje brojnih – nađe spokoj u tišini zagrebačkog Mirogoja. Hrvatska a svetska duša, nezanemarljivo i naša, beogradska osobito – dubinski, dubiozno (i) slovenska. Zbogom i blagodarimo Vam gospodine Igore Mandiću, slavljeni jugoslovenski i gospođa Slavičin gorostase, nikad zaboravljeni.

Autor je profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu