Mali pandur koji menja imena ulica

Ulica je kao čovek: dakle ima ime, katkad i prezime, ali ima nešto što niko nema: večnost.

Bulevar kralja Aleksandra, Maršala Tita, Kneza Mihaila, Sarajevska, Džordža Vašingtona, Krunska.

Međutim, dođe jednog dana jedan mali pandur iz Kraljeva ili iz okoline, preuzme vlast predsedniku Grada, i počne da kroji Veliki grad prema svojoj meri: ruši Savamalu (istina ne dokumentovano, još) tera narod iz hotela „Bristol“, preuređuje Trg republike u fudbalsko igralište, preuređuje ga dva puta i zatrpava ostatke života pronađenih na tom mestu od pre Hrista, Trg republike preuređuje u pistu za sletanje helikoptera, prebacuje Železničku stanicu negde u Šumadiju jer sam uveren da ni sam nema pojma gde se nalazi, kopa po Dušanovoj ulici danima, ruši pijace, od Palilulske pravi šoping centar, prekopava ulice, okopava Jovanjicu, pravi novu naplatnu rampu na auto-putu da se više ne događaju udesi koji nemaju veze s vozačem, deli doktorate Megatrenda i… spisak je od Slavije do Kalemegdana.

Poslednja drskost ovog nabeđenog Boga Velikog grada je brisanje ulica sa spiska živih da bi se preimenovale u zaslužne građane verovatno vladajuće partije.

Nekada je Hilandarska bila HilEndarska, pa je posle mnogo ubeđivanja vraćeno pravo ime, Džordža Vašingtona bila je doskoro ulica Đorđa Vašingtona, a jedna majušna na Senjaku bila je ulica Viktora IgA.

Da je Viktor Igo Igo i da je ta majušna ulica iza Markarnice ulica Viktora Igoa, saznali smo posle mnogo prepucavanja dok neko iz Akademije nauka nije tresnuo rukom o sto i rekao: „To je ulica Viktora IgOa.“

Pre mnogo godina dok smo bili jednopartijska država (Bože šta se od tada promenilo), sjajni i neponovljivi Momo Kapor dobio je zadatak da sa jednom grupom političara krene u Rim na neki seminar i da pošalje rubriku za novine u kojima je tada radio: Politiku.

Bio sam svedok, kada je Momo srkao sok od višnje kao da je crno vino jer je pred pajtosima u „Zori“ krio da pauzira s pićem, pričao okupljenom svetu: „I, tako, posle seminara sa koga nisam poslao ni slovo jer ništa nisam kapirao (nije reč o italijanskom jeziku već o trabunjanju delegata i s jedne i s druge strane), krenuli smo da razgledamo  Rim.

Ćićerone bio je neki mlađi čovek koji je natucao i srpski.

Ovo je Fontana di Trevi: Aaaaa. Ote se gomili komunista.

Ovo je Koloseum: Aaaaauuuu, ponovo izvratu gomila.

Ovo je Neron.

Umesto auu, ili buuu, ili šta ti ja znam, jedan iz gomile srpskog dela „turista“ reče Ćićeroneu: „Neron, šta će vam Neron, pa on je zapalio Rim!?“

Dečko ga skoro popreko pogleda, ali iz donje lage bez psovki i nevaljalih reči, reče: „Gospodine, ali Neron je deo naše istorije.“

Da li, pitam, treba rušiti i ovo malo preostalog štovanja između bivših republika, bivše Jugoslavije, da bismo umesto Sarajevske još iz vremena četvorice dahija, sa indignacijom poskidali table na kojima jasno piše da smo neraskidivo vezani sa narodom i istorijom Bosne i Hercegovine, Hrvatske, Crne Gore, Makedonije, Trstom, ili tablu sa nazivom Poreča, jednog bajnog grada u Istri, ili…

Da bismo dajući nova imena još više uzdigli bez razloga  magistre i doktore, profesore koji su preko noći stekli visoka zvanja na Megatrendu ili u nekom „trendu“ Novog Sada, Kragujevac obilazim kao kiša, na primer, Kraljeva.

Kraljevo je nekad bilo Rankovićevo, ali ko je taj Čizmaš, što bi rekao veliki srpski pisac Dragoslav Mihajlović, da bi imao svoj grad.

I veliki Svetozar, reći će neko, prekršten je u Jagodinu, pa šta?

Više ga nema ni Tito. Ali, videćete, srušiće jednog dana i Kuću cveća pod izgovorom da je dotični bio cvećka.

Autor je filmski kritičar i radijski voditelj