foto: Miloš Tešić/ATAImages.Postizborne depresije nisu ni prošle, a već je nastupilo leto, protesti, zatrpavanje novim dozama afera, spinovanja, nasilništva režima.
Stoga hajde da, govoreći prevashodno o stranačkoj opoziciji, nađemo vremena da razgovaramo o greškama proteklih izbora, jer nas uvek, nekako, i bar pomalo, iznenadi nova izborna vejavica. Kao na učesnika i posmatrača proteklih izbornih kampanja, najsnažniji utisak na mene ostavili su nedovoljan rad i neadekvatno osmišljene koalicije sa nedovoljno konkretnih politika, što ističem kao teme o kojima, kao opozicioni delatnici, delom javno a delom interno, moramo ozbiljno i temeljno da razgovaramo.
Rad
Slab organizacioni i terenski rad većine opozicije opet je odneo svoj danak. Najavljivane akcije odjavljivanja fantomskih birača, jačanje mreže kontrolora, mobilnih timova, snažna saradnja sa inostranim posmatračima, i spremnost svakoga od nas, od poslanika do omladinskog aktiviste, da prepešačimo hiljade kilometara – velikim delom su izostali. Ako neko, pak, sumnja u tvrdnju da se u opoziciji jednostavno ne radi dovoljno, pogledajte naše skupštine i videćete jedan lep broj poslanika i odbornika čiji glas gotovo nikad nećete čuti. NJima u odbranu reče mi pre neki dan jedan opozicioni kolega: „Ali prvi im je mandat, i ne snalaze se još dobro…” A, pa dobro onda, da ih sačekamo jedno pet-šest godina?
Vreme je da budemo samokritični. Nemamo prava na ćutanje, nesnalaženje, lenjost. Na nama su desetine i stotine hiljada poverenih glasova i nadanja. Moramo da osećamo čast te borbe, jer biti narodni tribun i jeste jedna od najvećih časti i odgovornosti koja se u jednom društvu može imati. Ovaj režim nas nije oduvek pobeđivao samo finansijskim, siledžijskim i lopovskim mehanizmima, već i konstantnom kampanjom u kojoj voždu nije teško da svojim fizičkim prisustvom popuni svaku poru društva. Kao nešto sasvim drugačije od Slobe na oblaku, primenio je još bolju formulu – „Vučić u svakom sokaku”. Stoga hajde već jednom nešto da naučimo od njega i kažemo – ko politiku shvata hobistički i salonski, neka se skloni u stranu, jer mu zaista nije mesto u borbi protiv jedne diktature prljavog kapitala i organizovanog kriminala. Što se nas ostalih tiče, noge imamo odvajkada, one su oduvek predstavljale osnovno oruđe politike. Hajde da ih protegnemo.
Mislimo organski
Ne tvrdim da je nemoguće da se svi levi i desni, građanski i nacionalni, slože oko izvesnih konkretnih politika – ali tvrdim da je to izrazito teško. Konkretne politike ne znače samo teške pregovore na kojima ćemo škrgutati stranačkim i ideološkim zubima, već i potonje komuniciranje istih od strane kandidata sa odgovarajućim kredibilitetom, i u odgovarajućem okruženju. Birač će teško verovati nosiocu zelenih politika kome do ramena stoji eksponent investitorskog urbanizma, ili antifašisti udruženom sa braniteljem „porodičnih vrednosti”. Par excellence primer toga da više itekako može biti manje jesu protekli novosadski izbori (sataraš je ukusan, ali moraju sveži i zdravi sastojci).
Vreme je da se okanemo zabluda da jedinstvo znači koaliciju svih. Važno je da sarađujemo i podržavamo se tehnički, organizaciono, budemo politički konstruktivni, i idemo ka istom primarnom cilju – pobedi nad režimom.
Što ne mora nužno da znači i „hvatanje pod ruku“. U prethodnom periodu smo dopustili da zavlada diskurs o tobožnjoj referendumskoj atmosferi, koja od nas traži „sabornost“. I dok je politička korist od isticanja takve marketinške fame evidentna, jer ista služi za mobilizaciju i animiranje birača, ona je, naročito na decembarskim izborima, poslužila i tome da se stigmatizuje svako ko bi potencijalno ispao iz velikih shema – aha, drž’te lopova, rastura jedinstvo.
Istina je, pak, da nikakve referendumske atmosfere nije bilo, niti je pričom o istoj, ona, poput samoispunjavajućeg proročanstva, stvorena. Jedino što smo kao krajnji ishod imali je tužna činjenica da su oni vitalniji i inovativniji elementi opozicije bili svezani u ko zna koji po redu politički déjà vu – slabu kampanju sa nekonkretnim politikama i nedisciplinovanom komunikacijom (Srbija protiv nasilja). Možda i najočigledniji primer za ovo jesu pokrajinski izbori iste koalicije. Čast pojedincima, zajedno sa kojima sam prešpartao Srem, Banat i Bačku, ali to je bila kampanja bez pokrajinskih politika, pa čak i, što se delom duguje upravo heterogenosti koalicije, uvažavanja samog imena Vojvodine u nazivu iste (čime su širom otvorena vrata opravdanoj kanonadi kritika).
Pouka za budućnost je da u nedostatku stvarne referendumske atmosfere moramo ozbiljno da promišljamo (i vršimo temeljna istraživanja) o programskim kolonama, ispred kojih ćemo moći da stanemo i sa punim kredibilitetom i jasnom ponudom izađemo po mnogo glasova više. I dobri uspesi grupa građana na lokalnim izborima potvrđuju nam da veliki broj građana želi da čuje konkretne i koherentne politike, kakve može da komunicira samo relativno homogen politički entitet. Zato je sada vreme da pričamo o programskim savezništvima, da ih osmišljavamo, analiziramo, i počnemo da radimo na definisanju njihovih konkretnih politika.
Konkretne politike umesto viška negacija
Svi koji su ikad čuli za opoziciju znaju za naše zahteve za demokratijom, vladavinom prava, protiv autokratije, protiv režima nasilja. Mnogima to, takođe, zvuči isuviše metaideološki i nekonkretno, da bi se stekao utisak da postoji stvaran plan oporavka države i društva; kako ćemo suzbiti siromaštvo i nejednakosti, kako očistiti vodu i vazduh, podstaći preduzetništvo i stvarne investicije, reformisati zdravstvo i obrazovanje? Šta ćemo ponuditi ljudima od kojih tražimo da ovaj put zaokruže nas umesto „njih“, i koji time, velikim delom, rizikuju kakvu-takvu sigurnost, pa makar i bednih, plata i radnih mesta? Pitanje je šta je naše „pile u svakom loncu“?
Vreme je da kreiramo konkretne politike i saveze okupljene oko istih. Vreme je da te politike uključe temeljna socijalna, ekonomska, zdravstvena i obrazovna rešenja, jer ako išta pruža kontratežu naprednjačkom režimu, to su smislena rešenja u ovim sferama društvenog života, koje je taj isti režim sasvim devastirao. Ako išta može okupiti ljude oko neke agende, to je jedna jasna poruka: „Ovo je naš plan, pročitajte, poslušajte“. Poruka koju ćemo disciplinovano ponoviti hiljadu puta, kojom ćemo uveriti ljude da će njihov rizik biti nagrađen nečim mnogo boljim.
Ta poruka znači i da naše kampanje ne počinju tek mesec dana pred izbore. Ne možemo nepripremljeni u trku sa uvežbanim i dopingovanim naprednjačkim trkačem. Praksa poznatih savezništava, koje birači vide i čije politike poznaju, korisna je praksa brojnih partija u razvijenim demokratijama. Stranke takvih savezništava komuniciraju bliske i zajedničke politike koje se po principu levka stapaju u zvaničan plan i zvaničnu koaliciju, čiji je teren već odavno pripremljen. I dok neki političari na ovo već užurbano cokću, jer vrlo dobro znaju da se cajtnot pred početak zvanične kampanje koristi u svrhe pregovaračkog „zatezanja“ potencijalnih koalicionih partnera, moje pitanje je – nije li mnogo naivnije smatrati da će četiri nedelje zbrda-zdola postavljene kampanje pobediti naprednjake?
Autor je pokrajinski poslanik i predsednik Pokreta slobodnih građana u Novom Sadu
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
