Foto: Pedja Milosavljevic/ STARSPORTNedelju dana posle tragičnog odlaska Dejana Milojevića neverica i potresne scene. Niko i dalje ne može da veruje da više nema nasmejanog diva koji nikad nije odustajao.
Potresni prizori danima stižu iz Amerike. Suze njegovih dojučerašnjih učenika i saradnika udaraju u dušu.
Dok se košarkaški svet na sve strane oprašta od prerano preminulog trenera, u prvom meču posle njegove seobe, igrači Golden Stejt Voriorsa uoči tužnog odmeravanja snaga protiv Atlantik Hoksa, svi sa kažiprstom i pogledom u nebo, briznuli su i plakali kao kiša.
Kažu i kamen bi zaplakao. Naročito, u času bolnog oproštaja, kad supruga Nataša, kćerka Maša i sin Nikola, polažu cveće na praznu stolicu sa dresom „Brate“. Više od protokola, emotivno pred intoniranje naše himne i filmske retrospektive, u čast sad već legendarnog asistenta iz monumentalne arene „Čejs Centar“ u San Francisku.
Popularni Miloje bio je večito razapet između slučaja i vremena.
Dva najveća tiranina, što su ga snagom imperativa primorali da poveruje da je prošlost duh, budućnost samo san, a sve što imamo sadašnjost.
Prirodno je onda što je osmeh bio zaštitni znak harizmatičnog Dekija, koji bi gotovo uvek (po)nudio zagrljaj umesto antidepresiva.
Više od ostalih pedagoga cenio je vreme.
Znao je da ga ima dovoljno, ali nikad napretek.
Da slavodobitnici nad vremenom, pobeđuju sve.
Na treninzima, ipak nije gledao na sat, ubeđen da je vreme stvoreno za čoveka, a ne čovek za vreme. Valjda zato nije bio opterećen budućnošću, jer je rado, spontano i simultano, pomalo i zloslutno govorio da „sutra ionako, dolazi dovoljno brzo“.
Svaki dan, prolazi danas.
Ali, u njegovoj Skeli, poznatijoj po provokativnom nadimku „Padinjak“, pored leve obale Dunava, voda koju dodirnete, paradoksalno do bizarnosti, poslednja teče i prva stiže.
Tako je i s vremenom dugih minuta i protočnih godina, tokom kojih je Miloje, po ciči zimi ili nesnosnoj letnjoj žegi, godinama na autobuskim linijama 101, 102, 107, 109 ili 110 jurio prevoz do Omladinskog stadiona na Karaburmi ili Trga republike.
Najčešće u prolazu, od Opova, Besnog Foka, Široke Grede, Čente ili Sefkerina.
Put je mukotrpno putovao do zvezda. Sa svega nekoliko centimetara iznad dva metra, karakteristično je vladao pod koševima, kao da igra na merdevinama. Manjak visine nadoknađivao je izuzetnom snagom, zahvaljujući redukciji telesne mase i prepoznatljivim karakterom, inteligencijom, borbenošću i mladalačkim srcem, koje ga je mučki izdalo.
Ali, šta da kažem, šta da slažem sad, a da ga ne rastužim, da mu bol ne pričinim…
„Kao dete ovog kraja nisi mogao biti ništa drugo, nego borac u krvi. Dok nas ima, pamtićemo tvoju dobrotu, čojstvo i borbenost.
Počivaj u miru“ – poručila je dobrovoljno p(r)ozvana navijačka grupa crno-belih „Grobari Padinjak“.
Tek da se zna. Sa Milojem je Partizan širio imperiju. Navijači su ga obožavali i klanjali mu se podignutih ruku, uz nezaboravno skandiranje „Miloje, Miloje, Miloje…“
Iskreno i posvećeno. Na početku karijere, devedesetih u majici Beovuka, u svlačionicama kao iz Pojasa Gaze, snažno je stasao – fizički i mentalno. U impozantnoj juniorskoj biografiji, na jednoj utakmici postigao je 131 poen, što je i dan-danas neverovatni rekord, za Riplijevu zbirku „Verovali ili ne“.
Šampionski, jedinstveno i jednostavno.
U FMP, odatle u Budućnost, zatim u Partizan, postao je najbolji igrač NLB lige i nekoliko puta najkorisniji igrač u evroligaškoj konkurenciji.
Dovoljno da ovdašnji „Čarls Berkli“, specijalista za asistenta najpoznatrijih šefova stručnih štabova osvoji Evropu, rafinirano formatizuje Nikolu Jokića i konačno ostvari američki san.
U zahtevnoj ulozi pomoćnika Stiva Kera u sezoni 2022. godine sa Variorsima je osvojio i šampionski prsten.
Nema dalje. Od pobedničkog postolja, namenjenog vrhunskim asovima.
Ali, na vrhu su kao po nepisanom pravilu usamljeni. Za razliku od (s)pokojnog Miloja, u čijem nezaboravnom glasu i osmehu je imalo grudvi bola, kao što u pravom medu, ima grudvi voska od saća.
Slatko i lagano, poput padinskih tmina i skelanskih crno-belih ritova.
Kraj beše brz i gorak, jer kad čovek voli počinje i da zaboravlja. Traži više i ponavlja refren:“Nedelja i svi ste tu, sve podseća na sreću, nedelja a više vas ja zagrliti neću…“
Šta da kažem, a ne slažem.
Malo je, brate, Miloje.
Dok rana krvari, vreme ne leči, nego ljubav…
Autor je univerzitetski predavač
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
