Malo nije uvek lepo

Stalno je beležila loše privredne performanse koje se ogledaju u hroničnoj nezaposlenosti, prezaduženosti privrede, broju firmi u blokadi, zabeleženim gubicima, sivoj zoni poslovanja, smanjenim investicijama i lošoj konkurentnosti. Uobičajile su se u javnim debatama, obećanjima političara i nastupima ekonomista tvrdnje da je rešenje u podsticanju malih i srednjih preduzeća, a jedan od glavnih krivaca za to što ona nisu zaživela u dovoljnoj meri pronalazi se u visokim porezima, posebno u prevelikim nametima na rad. Iako je Srbija sve do 2013. godine bila među zemljama sa najnižim poreskim stopama na dobit u Evropi, zatim PDV-om od 18 odsto, sa strahovito niskim zaradama i velikom utajom poreza, što bi značilo da je kapital imao pogodne uslove za akumulaciju, privredni učinci sitnog biznisa bili su depresivni. Kod nas mala i srednja preduzeća postižu 34 odsto BDP-a, dok ona u razvijenim zemljama ostvaruju polovinu nacionalnog dohotka.

Uprkos ideološkim postavkama neoliberalnih doktrinara o tome da Srbija nije sprovela tranziciju na valjan način i da se država još uvek veoma puno meša u privredu, što često čini doktrinarni poklič za napad na javni sektor i opravdanje za aktuelne mere štednje, uzroke ne treba tražiti u fiskalnoj politici, već upravo u nepromišljenim i štetnim privatizacijama nekadašnjih giganata iz samoupravnog socijalizma. Rezultat dosadašnje prodaje preduzeća i prepuštanja čarima slobodnog tržišta je u katastrofalnoj deindustrijalizaciji koja je uslovila rapidni rast nezaposlenosti, pad produktivnosti rada privrede, uništavanje tehnološke osnovice društva, gubitak razvojnih mogućnosti u pogledu inovacija i izostanak osvajanja novih proizvodnih programa. Kao da se zaboravilo da mala i srednja preduzeća ne mogu da funkcionišu ako nisu u sadejstvu sa krupnom industrijom, akademskim institucijama, istraživačkim centrima i vladinom politikom razvoja, koja bi pravila planove za narednih pet, 10 ili 15 godina. Trbuhom za kruhom ljudi koji su ostajali bez posla okušali su svoju sreću, na tom svemoćnom tržištu, otvaravši mikro porodična preduzeća, a neki su bili ambiciozniji ako su imali kapitala, pa su upošljavali više od 10 radnika, što je imalo za posledicu da imamo 305.321 registrovanog privrednog subjekta u sitnom biznisu naspram 494 krupne firme, sa ironijom da ova poslednja ostvaruju dve trećine srpskog BDP-a.

Zašto je to tako? Pre svega, u svakom ekonomskom udžbeniku i sociološkom eseju stoji da su moderna kapitalistička društva zapravo oligopolističke privrede sa visokokoncentrisanim kapitalom u gigantskim firmama, koje često kontrolišu proizvodnju i prodaju u više ekonomskih grana. Što su proizvodne jedinice veće, sa strahovito produktivnom tehnološkim aparatom, to su cene njihovih roba i usluga jeftinije, a to znači da su konkurentnije na tržištu, te tako čine nepremostivu prepreku za ulaz u svojoj delatnosti. Treba li uopšte reći da krupne korporacije imaju specijalizovana odeljenja za analitiku tržišnih kretanja, marketing i posebne centre za inovaciju proizvoda i kako se u takvim okolnostima malo preduzeće može snaći u globalnoj ekonomiji?

Sudeći po podacima Privredne komore Srbije od 2006. godine, mala i mikro preduzeća su iz godine u godinu imala pad investicija od 0,3 odsto u osnovna sredstva, dakle u opremu, alate, delove, pogone i prateću infrastrukturu. Sve to ima loš učinak u konkurentnosti, a upravo pokrivenost uvoza izvozom je upadljivo slabo baš u kategoriji sitnog biznisa i on je u 2013. godini bio u deficitu od 419,1 milijardu dinara prema inostranstvu. Svega 4,3 odsto preduzetnika malih i srednjih preduzeća izvozi, dok je kod velikih „igrača“ taj udeo čak 60,9 odsto. Sve to ima za krajnju posledicu jako nisku produktivnost rada i kapitala, pa je ovaj sektor privrede posebno oštro izložen tržišnoj konkurenciji, preteranom ulaganju kapitala po granama delatnosti, nerentabilnosti, eksploataciji rada i prisiljenosti da se posluje u sivoj zoni. Posebno pada u oči što se više od 90.000 registrovanih preduzeća, dakle skoro jedna trećina, bavi trgovinom koja spada u oblast usluga, gde se ne ostvaruje realna proizvodnja dobara. Radnici zaposleni u sitnom biznisu obično su veoma loše plaćeni, sindikalno organizovanje im je skoro nepostojeće, a doprinosi za penziono i zdravstveno osiguranje često uskraćeni. Ovde treba dodati i lošu bezbednost na radu i mobing, posebno prema ženama.

Kada je reč o poreskoj politici, o kojoj se stalno polemiše, kod nas se sve više zagovara uvođenje progresivnih poreza, koji bi bili veliko olakšanje za kategoriju preduzetnika, u koju spadaju uglavnom sitni zanati, porodične firme, raznolike uslužne delatnosti ali i poljoprivredna proizvodnja. Treba jasno razlikovati socijalni status ljudi koji su sebi pronašli zaposlenje kao samostalni preduzetnici od firmi sa malim brojem najamnika u pogledu sposobnosti za oporezivanje. Do sada su se predlagala linearna rešenja, a trebalo bi biti selektivan i pomoći jednom delu radničke klase, kako bi osigurala sebi egzistenciju na oštrom tržištu. Svakako najhitniji zadatak i najbitnija strateška stvar koju treba započeti u Srbiji jeste reindustrijalizacija, na osnovu koje bi se isplela mreža inovativnih firmi, krupnih preduzeća, istraživačkih centara, akademskih institucija i finansijskih sa državnom politikom indikativnog planiranja na duži rok. Tako bi se dobila sinergija koja bi donela našem društvu tehnološki napredak, uspeh i mesto na globalnom tržištu i postepeni dohodovni rast svima nama.

Autor je politikolog iz Bora