Mančester je sleteo u Batajnicu

Videće se, naravno, i zašto. U jednoj prilici, naime, Mile Isakov, tad ambasador, i ja, isto tad ambasador, smišljali smo kako da osnujemo sindikat ambasadora: neko je trebao da brani naša prava, ideja je tog nauma. Bila bi to novina u diplomatiji.

Će izginemo ki Mančester, izrekao je Isakov izvesnu bojazan u pogledu našeg plana.

Bilo je u njemu doista subverzije, ali nisam mislio da je ima toliko da bismo prošli kao slavni fudbalski tim.

Ostavimo, međutim, sindikat, on nam dalje nije važan, važna je ova metafora o Mančesteru koju je Isakov, Vojvođanin, upotrebio, a onda i izgovorio sa izrazitim srbijanskim naglaskom. Otkud tebi to, pitao sam ga. Izreku sam i ranije kojiput znao čuti, kao predskazanje kakve opasnosti.

On ju je čuo, kazao mi je, kad je snimao svoju legendarnu seriju „Varošarije“: neki su seljani negde na jugu Srbije traktorom i prikolicom krenuli u susedno mesto da odigraju fudbalsku utakmicu.

Traktorista je bio malo pod gasom, i vozio je ludo džadom punom rupa, pa se iz prikolice više puta čulo ovo, zapomagajuće – Polako, bre, će izginemo ki Mančester.

Kako god da ga uzmete, jedno je u ovome jasno: Mančesterova tragična sudbina uselila se u narodno pamćenje, i iz dubine tog pamćenja izlazila je na videlo u određenim situacijama i povodima, sa različitim varijacijama, u obrascu mita.

I sam sam jedan od vlasnika tog mita, koji je nastao u jednoj drugoj civilizaciji, ali koji se preneo i u ovu, današnju. Imao sam desetak godina kad je Mančester junajted 5. februara 1958. u Beogradu sa Zvezdom igrao revanš meč Kupa evropskih šampiona u fudbalu.

Sećam se samo obrisa toga događaja: radio prenos pratio sam sa pola sela u seoskoj prodavnici (jer osim detektora sa kristalom, koji nisu bili podesni za masovno slušanje, drugog pravog radio aparata drugde nije bilo), znam – mislim da znam – da je bio siv, maglovit dan, da je bilo crnog banatskog blata, da smo očajno gubili do poluvremena, i da na kraju nismo uspeli. (Da Zvezda nije uspela.)

Sve do pripreme ovoga teksta mislio sam da je rezultat bio 2:2! A bilo je 3:3. Zapamtio sam i ime Tomija Tejlora, centarfora koji je u našim srcima izazivao strah. Zašto on kad nije dao gol?

Ne znam, zamišljali smo te tuđe igrače kao strašne zmajeve, i Tejlor je nekako bio njihovo oličenje. Mnoga sam, i važnija, imena otada zaboravio, njegovo, eto, nisam.

Zvezda je prvu utakmicu u Mančesteru izgubila sa 2:1.

Povela je u prvom poluvremenu, ali su domaći preokrenuli. Zvezdin golman Vladimir Beara – koji je tri godine ranije pod okolnostima kidnapovanja doveden iz splitskog Hajduka u Beograd – opravdao je svoj specijalni status koji je već odranije imao na Ostrvu, branio je i moguće i nemoguće, i ostavio Zvezdi nadu u revanš.

Mančester i Zvezda borili su se za ulazak u polufinale.

Mančester je u Beograd stigao 3. februara, specijalnim letom, dva dana pre utakmice.

Došli su u zemlju iza gvozdene zavese, obuzetu svojim napretkom i mesijanskim globalnim idejama. Nisam naišao nigde da su se osvrtali na tu činjenicu, samo je možda njihova očigledna uzdržanost svedočila o nekakvoj blagoj nelagodi.

Pa i kod jela se nisu upuštali u eksperimente sa domaćom hranom, bifteci su im bili ipak najomiljeniji.

Druge su stvari bile manje agresivne. Upravo se ovde, na primer, tih dana slavilo ujedinjenje Egipta i Sirije, sa Titovim prijateljem Naserom kao šefom nove federacije.

Amerikanci su bili lansirali svoj prvi veštački satelit, grumen metala od nekoliko kila, kao odgovor Sovjetima čija su dva satelita već kružila kosmosom, u jednome od njih i mrtva, nesrećna keruša Lajka, kao žrtva ljudske težnje za napretkom.

Ekscentrično je kod američkog satelita bilo to da ga je konstruisao Verner fon Braun, inženjerski genije koji je i Hitleru konstruisao famozne Fau 1 i Fau 2 rakete, sa kojima ovaj umalo nije dokrajčio svet.

Fon Braun je adaptiran u svojoj novoj domovini kad mu je stara izgubila rat, i upravo je – javljeno je tog dana kad je Mančester došao u Beograd – prethodne noći večerao sa američkim predsednikom Ajzenhauerom, koji je kao general pobedio Firera.

U Jugoslaviji spremali su se naveliko izbori za narodna predstavništva, Tito je predložen za poslanika za srezove Čukarica i Rakovica. Komunisti su radili na pripremama za svoj Sedmi kongres, na kojem će pasti neke revizionističke ideje.

Engleski tim sleteo je u Batajnicu, u magli. Možda pomalo hrabro, jer, recimo, predsednik grčkog parlamenta je odustao, njegov avion vratio se kući. Iz magle smo krenuli, u maglu smo došli, kazao je novinarima na aerodromu Mat Bezbi, menadžer tima. „Kao da se zaverila protiv nas“.

Taj čovek bio je glavna zvezda ovoga događaja koji opisujem. Njegovo ime – mada on nikad ne bi pristao na takvu formulaciju – bilo je tog časa jače i od Junajtedovog. Bilo je slavnije.

Vodio je klub već trinaest godina, i javnost je, ne samo engleska nego i svetska, imala nadimak za ekipu, njeno tadašnje zapravo pravo ime – Bezbijeve bebe. Poticalo je ono iz njegove prakse da svoje sastave crpi iz Mančesterovog rezervoara. Imao je čitav sistem, školu, razrede, da od dečaka pravi asove.

Kupovao je malo igrača, tek ponekog, ponekad. Nešto od toga zadržalo se do današnjeg dana – sutra (sreda) beogradska publika videće Mančesterov podmladak sa našim Brodarcem, na krovu Tržnog centra Voždovac, u igri za prvenstvo valjda Evrope.

Bezbi nije glumio džentlmena: pomalo kolonijalno, govorio je da je Mančester sigurno u polufinalu. Pobedu izvojevanu kod kuće smatrao je dovoljnom.

Neki su naši novinari konstatovali da se nadobudno šepuri. Mogao se steći i takav utisak – ima jedna fotografija sa sastanka sa igračima u hotelu – dok oni svi sede on stoji, ali sa nogom na restoranskoj hotelskoj stolici.

Činjenica da je 1948. sa Škotskom izgubio od Jugoslavije na Olimpijadi, ovde je bila zaboravljena. Naše je ljude impresionirao porukom izvezenom na njegovom službenom, Mančesterovom blejzeru: „Napor i rad“. Kad su u utorak u 11 igrači otišli da obiđu stadion na kojem će igrati – bio je to Stadion Jugoslovenske narodne armije – magla se bila podigla, sijalo je sunce.

Na travnjaku terena ležao je, međutim, sneg, premda ga nigde u gradu nije bilo. Sutradan je sunce sijalo takođe – februar je bio sličan ovom, ovogodišnjem, temperatura se kretala na oko plus 12, Kalemegdan je bio pun šetača – i sneg je otišao i sa terena. U sredu, na dan utakmice, tamo će biti kaljuga, igraće se po blatu.

Da razbiju dosadu Mančesterovi su igrači išli u bioskop. U beogradskoj operi premijerno je igrana Mocartova „Otmica iz saraja“, u Pozorištu komedije, isto tako premijerno, Nušićeva „Vlast“, u Ateljeu njihov budući blokbaster „Čekajući Godoa“.

Naravno da je prirodno što su se ti mladići u svojim dvadesetim godinama odlučili za film – u bioskopu „20. oktobar“ gledali su Premingerov, „Na ivici trotoara“, kojem je Politikin kritičar Milutin Čolić upravo bio dao prelaznu ocenu. (Tog bioskopa danas nema, bio je taman tu gde Balkanska izbija na Terazije.)

Zvezdini igrači izgleda, pak, da su bili nervozni i preplašeni. U nedelju su igrali protiv titogradske Budućnosti, i lako je, kao na treningu, pobedili sa 3:1. Šekularac najbolji.

Ali, strahovali su od Mančestera, i od toga da ne dožive neki teži poraz. Mančester jeste bio bauk.

U deceniju i više u kojoj ga je vodio Bezbi osvojio je bio dve nacionalne titule i kup. Sad je išao da osvoji Evropu, prethodne godine u polufinalu ga je izbacio Real.

Vi ste amateri, a oni su profesionalci, oni rade od osam do pet, poručivale su naše novine Zvezdinim fudbalerima, ali, i: lopta je okrugla. I kao da su hteli da kopiraju engleski smisao za viteško – isticali su da nije važno da li će se utakmica izgubiti, nego da je važno da li će biti borbe. Ako nje bude, poraz nije strašan.

(Tekst je objavljen povodom šezdesetogodišnjice pogibije u specijalnom dodatku Danasa.)

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.