Manjak vojnog znanja i višak samopouzdanja

U većini evropskih zemalja, tokom proteklih dvadesetak godina, napušten je koncept obaveznog služenja vojnog roka. Među tim zemljama je i Srbija. Istina je i da neke od njih razmatraju da ga vrate. Razmatra li Srbija?

Inicijativa da se vrati obavezno služenje vojske zastupljena je među pojedinim političkim strankama, ali i u delu stručne i opšte javnosti. Već neko vreme, u nedostatku uverljivih argumenata, zagovornici prezentuju informacije pozivajući se na istraživanja javnog mnjenja koja izražavaju većinsku podršku građana takvoj ideji.

Tema pleni pažnju i predmet je raznih spekulacija i dnevnopolitičkih tumačenja, a ima i nerazumevanja, naročito među građanima kojima se ne predočavaju realne bezbednosne okolnosti u 21. veku, ne pojašnjavaju im se kontroverze samoproklamovane i nejasno koncipirane vojne neutralnosti, ne obrazlaže zašto je zapostavljen utvrđen koncept aktivne rezerve itd.

Pri tom, ne retko, dezinformišu se navodom da je obaveza služenja vojnog roka, odlukom Skupštine Srbije, ukinuta. Nije ukinuta, već je obustavljena odsluženjem poslednje partije vojnika upućene u 2010. godini.

I – sudeći po anketama, „Srbin (opet) rado ide u vojnike“. Da li je tako? Zadovoljava li odziv za dobrovoljno služenje vojnog roka stvarne potrebe Vojske Srbije? Ako zadovoljava (kao što se ističe), čemu primoravanje regruta koji to ne žele?

Koje (novonastale) okolnosti navode na odustajanje od uspostavljenog kontinuiteta u strukturi vojske, prijemu i zadržavanju kadra i odgovara li to potrebama i mogućnostima države? Izgleda da se gubi iz vida činjenica da je na opredeljenje za profesionalizaciju VS, pored globalnih uticaja i (ondašnjih) interesa Srbije, uticalo svođenje vojne obaveze na nivo dobrovoljnosti znatno pre formalne odluke Narodne skupštine. Naime, blagim kaznenim odredbama i tolerantnim odnosom pravosudnih organa prema regrutima koji su izbegavali vojsku, te propisivanjem mogućnosti pozivanja na prigovor savesti, znatno je smanjena motivisanost za služenje vojnog roka sa oružjem.

Nije sporan značaj osposobljavanja građana, niti se osporava njihova volja za odbranu zemlje od vojnih i nevojnih izazova, rizika i pretnji. Upitno je ignorisanje realnosti, tokom „nadmetanja“ neargumentovanim uticajima onih koji (u vršenju vlasti) imaju manjak znanja, a višak samopouzdanja. Ad-hoc predlozi mera za jačanje sistema bezbednosti i odbrane Srbije ukazuju na izostanak ili zapostavljanje analitike i faktičkih okolnosti, površno predviđanje i odsustvo vizije.

U izvesnost da će odluka o svim bitnim pitanjima, pa i (eventualnom) prekidu obustave služenja vojnog roka, biti politička uverili smo se u više navrata tokom proteklih godinu i po dana. Naime, prethodni ministar odbrane Đorđević tvrdio je (početkom januara 2017.) da koncept profesionalne vojske zadovoljava potrebe Ministarstva odbrane (MO) i Vojske Srbije. Ukoliko Narodna skupština promeni odluku, MO će biti spremno da je sprovede u delo. Pri tom, ustvrdio je da bi to državu koštalo oko 70 milijardi dinara (600 miliona evra), što je jedan godišnji budžet za sistem odbrane.

Formirana je i interresorna Radna grupa (od predstavnika MO, MUP, MSP i BIA-e) koja je, pored strateških dokumenta, razmatrala i (ne)opravdanost „odmrzavanja“ odluke. Dilemu je, već krajem januara, razrešio ondašnji predsednik Vlade Aleksandar Vučić – šta god bilo skuplje ili jeftinije, ostaje postojeće stanje (status quo). „Redovno služenje vojnog roka – nije realno. Oni koji to predlažu neka nađu novac za to. Mislim da je dobro da imamo profesionalnu vojsku. Nemamo ekspanzionističke namere“, naveo je premijer.

Poslednji koji se oglasio jeste aktuelni ministar odbrane Aleksandar Vulin, izjavivši da ponovno uvođenje obaveznog služenja vojnog roka nije nešto što on može da nametne i da je to tema o kojoj treba da se izjasni celo društvo.

I ovih dana opet, umesto da potraže odgovor na pitanja – kakva je odbrana potrebna Srbiji i da li je vojska potreba ili teret državi, resorno ministarstvo i pojedina udruženja građana učestvuju u zamajavaju javnosti „istraživanjem“ i anketama. Prezentovanju najnovijih rezultata istraživanja javnog mnjenja, koje je obavio Istraživački centar za odbranu i bezbednost (ICOB), prisustvovali su, pored ostalih, državni sekretar u MO, potpredsednik SUBNOR-a i kolumnista magazina „Odbrana i bezbednost“ (čiji je osnivač ICOB) – generali u penziji. To nije upitno.

Radi se o ljudima koji su doprineli transformaciji sistema odbrane u domenu strateško-doktrinarnog uređenja, organizacije, opremanja, obuke, vojnog školstva, planiranja upotrebe vojske. Delili smo uverenje da učestvujemo u stvaranju moderne, skladno dimenzionisane armije, sposobne da odgovori izazovima iz sve tri misije. Danas se pitam zašto, po prestanku službe, nisu više pažnje posvetili sagledavanju i eksponiranju faktičkih uzroka poteškoća koje opterećuju započeti proces profesionalizacije, kao i okolnosti od značaja za izmenu koncepta.

Svakako, stvaranje i održavanje efikasnog sistema odbrane, koji bi bio garant dugoročne zaštite definisanih državnih i nacionalnih vrednosti, ozbiljan je i zahtevan državni posao. Javnost treba da zna šta se, čime i na koji način brani, ali i da se ne može govoriti o nezavisnoj i vojno neutralnoj državi bez razvijenog i samoodrživog sistema. Treba da se zna i koliko košta bezbednost, da se cena koštanja ne meri samo finansijskim efektima i da restriktivni budžet ne nudi perspektivu.

Autor je general-potpukovnik u penziji, član Glavnog odbora DS