Foto: j. Stanković/DanasPljušte zamerke na helikopter mani čestitke, da je to kupovina glasova, da to povećava dugove, da dobivaju i oni kojima treba i kojima ne treba, da… Sve su zamerke na mestu, i sve to vlast zna, ali na njih odgovara drugačije, kao da je iz neke druge zemlje.
Ima para, ponavlja često ministar finansija, pominjući neke nemoguće cifre, samo nikako da kaže, ako i za ta davanja ima para u budžetu, zašto nam je javni dug porastao u prvih devet meseci (poslednji objavljeni podatak) za 2,2 milijarde evra, što je više od predviđenog budžetskog deficita za celu godinu.
Ne brine vlast što mnogi ta vanredna davanja povezuju sa izborima, jer zna da je mnogo više onih kojima će te pare, ma koliko male, dobro doći, pa neće mnogo mariti za motive tih davanja.
Zna ona da polovina zaposlenih zarađuje ispod iznosa medijalne zarade koja je u septembru (poslednji objavljeni podatak) iznosila 65.727 dinara ili 77 odsto prosečne zarade (85.066 dinara) od koje pa bar dve trećine zaposlenih zarađuje manje.
Jednako je, ako ne i gore, i penzionerima, gde bar dve trećine prima manju penziju od prosečne, koja trenutno iznosi oko 39.800 dinara.
Svaki dinar preko toga dobro dođe, što se sigurno ne uklapa u priču o uspešnoj ekonomiji.
A ko je imalo upućen u našu ekonomsku stvarnost, zna, baš kao i vlast, da i navedeni iznosi zarada i penzija premašuju iznose koji bi proizišli iz ostvarenog bruto domaćeg proizvoda (BDP) da odavno, bilo primorani ili iz populističkih pobuda, raspodelu BDP-a ne vršimo u korist lične potrošnje a na uštrb domaćeg investicionog potencijala, što obilato i nekritički nadomeštamo tuđim novcem.
Što BDP nije realno veći bar za trideset odsto od stvarnog i time mnogo bliži bar srednje razvijenim evropskim zemljama, krive su, ne malo, i okolnosti nastale mnogo pre ove vlasti.
Devedesete su zahvaljujući sankcijama i drugim nevoljama učinile da BDP iz 2000. godine padne na oko 70 odsto BDP-a iz 1989. godine, pa nam je trebalo 18 godina da dostignemo nivo razvijenosti, meren BDP-om, iz 1989. godine.
Za vremena ove vlasti, koja nam, neosnovano i nepotrebno, ekonomiju slika u najlepšim bojama, BDP je realno povećan za 31 odsto ili 2,7 odsto godišnje, što ne bi bilo malo, da se ne odnosi na ekstremno malu osnovicu koja mu je prethodila, pa smo sa sadašnjim BDP-om po stanovniku i dalje u društvu najnerazvijenijih zemalja Evrope, ispred BiH, Severne Makedonije i Albanije.
Svetska banka procenjuje, ne znam da li nas ohrabruje ili se ruga, da bi nam sa ovim tempom rasta trebalo još pedeset godina da dostignemo evropski nivo razvijenosti, ne misleći, valjda, pod uslovom da se dotad ostatak Evrope uzdrži od razvoja.
Ali za razliku od realnog rasta, BDP je u tom periodu više nego udvostručen u tekućim cenama, i u dinarima i u evrima, naravno, računato po kursu koji se godinama ne menja.
Ovogodišnji BDP vredan oko 69 milijardi evra (procena), ostvariće se zahvaljujući realnom rastu od jedva nešto većem od dva odsto i inflaciji od blizu 12 odsto, skoro trostruko većoj od evropske.
Zahvaljujući tolikom rastu BDP-a javni dug je, i ako udvostručen u odnosu na nasleđeni, pao na svega 51,5 odsto procenjenog BDP-a, na čemu nam, kažu, mogu da zavide i najrazvijenije evropske zemlje koje „grcaju“ u dugovima, zanemarujući, pritom, da su njihove mogućnosti otplate tih dugova neuporedivo veće od naših.
Tako, udvostručeni nivo BDP-a u odnosu na 2012. godinu i javni dug znatno ispod tolerantnog nivoa u odnosu na BDP, i značajni rezultati u javnim investicijama za vlast su krunski dokazi uspešne ekonomije.
Sve u svemu, aktuelnoj vlasti se manje može zameriti nizak nivo BDP-a, plata i penzija, i nimalo zavidan ekonomski položaj zemlje u evropskim pokazateljima.
Mnogo više joj se može staviti na dušu, što se nije, sagledavši realno stanje koje je zatekla, više posvetila, ako je za to imala kapacitet, stvaranju sistemskih i institucionalnih uslova za ekonomiju zasnovanu na više domaćih investicija, boljem obrazovanju i većem dometu domaćih proizvodnih, finansijskih i, naročito, ljudskih resursa, kada i strane investicije i strani krediti dobivaju pravi smisao.
Još nije kasno. Morali bismo iznova prepoznati i sabrati sve raspoložive razvojne potencijale, uključiv i one napolju i staviti u pogon. Sa važećim modelom razvoja Srbija ne može računati na veći i održivi uspeh. Nema sumnje, u pogrešnom smo vozu.
Autor je ekonomista
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
