Manje prvaka nego kandidata za Zadrugu

Očigledno da valja ubediti građane Srbije koji su i bez tog ubeđivanja u zlatnom dobu do guše, da smo stvarno spopali boljeg života. Neretko se repriziraju i „Otpisani“, potom „Kamiondžije“, pa „Srećni ljudi“. Ali interesantno je da na javnom servisu nikako da odluče da emituju neku epizodu jedne od kultnih serija iz zlatnih sedamdesetih pod nazivom „Diplomci“. Režiser ove serije Nebojša Komadina, koja je rađena po scenariju Siniše Pavića, vodi nas kroz život grupe beogradskih studenata od kojih jedan nikako da položi poslednji ispit. Ali to glavnog junaka Budimira Budu Bumbu ne sprečava da prijavi da je diplomirao, što dovodi do niza komičnih zapleta koji prate radnju ove serije.

E moj, Budo Bumbo. Kad bi mogao da ustane legendarni Bora Todorović, koji u seriji tumači lik Bude, pa da vidi koliko je danas Bumbi i bumbara koji su zapeli ne na poslednjem ispitu, nego još na prijemnom. Ali u naprednoj Srbiji nije ni bitno šta znaš ili ne znaš. Važno je koga znaš. Ako znaš pravog čoveka, a u Srbiji je to samo jedna osoba, onda je nebitno šta piše u đačkoj knjižici i da li uopšte imaš indeks i diplomu. Bitno je samo da imaš pravu partijsku knjižicu u džepu, da si voljan da nosiš transparent kada dođu Putin i Makron, da imaš dobre pljuvačne žlezde, spremne da ih na mig gazde staviš u fiziološku funkciju i da lociraš zadatu metu. I naravno, potrebno je da umeš lako da klekneš i saviješ kičmu. Jer takve gazde najviše vole.

Vera u akademsku čestitost, vera da je zvanje isključivo plod obrazovanja i marljivog rada da se to znanje stekne, jedno je od merila stepena civilizacijskog dostignuća jednog društva. Pismenost stanovništva, uz veliki broj visokoobrazovanih i kreativnih pojedinaca koji su spremni da svoje znanje stave u službu progresa i razvoja šire društvene zajednice je osnovni pokretač ekonomskog razvoja i kulturnog napretka najmoćnijih država kroz istoriju. Za neupućene, ovo je važnije pitanje od gubitka EPS-a od 11 miliona evra i prebacivanje duga Srbijagasa od 1,2 milijarde evra na pleća poreskih obveznika.

Neki laik bi olako kazao da je u državi u kojoj je za predsednika izabran čovek za koga je nesporno utvrđeno da je kupio akademsko zvanje, koga je pred šokiranim auditorijumom poslanik i partijski saborac branio u Narodnoj skupštini rečima pa šta ako je kupio diplomu, nije je ukrao, pitanje akademske čestitosti nebitna stvar, pogotovo posmatrajući tu stvar iz perspektive ogromnih problema i izazova pred kojima se nalazi Srbija. Ali mogu li te probleme rešavati oni koji su lagali kada je reč o njihovom visokom obrazovanju. Kojima nije bilo dovoljno što su kupili fakultetske diplome, već su pohrlili i da doktoriraju. Mogu li oni koji su kao grobari i posilni kod samozvanih vojvoda, koji su kao nesvršeni visokoškolci generisali i stvarali probleme, sada nuditi rešenja za svoje papazjanije. Jer sad su doktori nauka, sad su inženjeri, sad su akademski građani. Sada tobože znaju ono što kao zanatlije i grobari nisu znali.

U državi u kojoj su prema tada urađenom popisu do 2002. bila samo 411.944 visokoobrazovana građanina, ili 6,52% od ukupnog broja stanovnika možda ima onih koji misle da i nije tako strašan greh povećati taj procenat kupovinom akademskog zvanja. Pa taj će i onako živeti na Vračaru, gde 52,34% građana ima fakultetsku diplomu, ili na teritoriji Starog grada, gde živi 50,2% ljudi koji su završili fakultet. Možda u ovoj činjenici i leži razlog zašto su naprednjaci baš u tim opštinama ubedljivo poraženi. Ruku na srce, poraženi su naprednjaci ubedljivo i u gradu Šapcu, koji po obrazovnom profilu stanovništva prati prosek Republike Srbije.

Ali u zemlji u kojoj se za samo sedam godina napredne vlasti broj prvaka smanjio za skoro 10.000, a samo u odnosu na prošlu godinu manje je frapantnih 3.090 polaznika prvog razreda, u Srbiji u kojoj se za polazak u školu prijavilo 65.510 đaka prvaka a za Pinkov rijaliti Zadrugu preko 75.000 kandidata, jasno je šta napredni vlastodršci misle o obrazovanju. Pa samo budala po mišljenju naprednjaka može da plati komplet knjiga za osmi razred 22.000 dinara kad za te pare može da kupi svedočanstvo osnovne škole i diplomu srednje.

Zato bi svako nastojanje da se vrati vera u akademsku čestitost i moć znanja trebalo da zavređuje najveće poštovanje i divljenje svakog građanina ove zemlje, da rezultira snažnom podrškom da se istraje u tim plemenitim i za društvo i te kako korisnim naporima. Naročito kada su pokretači takve inicijative mladi ljudi, studenti, budući akademski građani. Podrška takvim naporima je obaveza svakog intelektualca, akademika, svakog profesora koji obrazuje buduće inženjere, lekare, istoričare, filologe.

Mladi, hrabri ljudi koji su ovoga trenutka zatvoreni u zgradi Rektorata, sa kojima Ana Brnabić, kandidatkinja za predsednika Srpske napredne stranke, stečajna upravnica svih etičkih i moralnih normi i direktan potomak Nemanjića kako smo skoro čuli, ne želi ni da razgovara, a kamoli da uvaži njihove zahteve, pored divljenja i poštovanja zaslužuju da nas barem u subotu bude hiljade ispred zgrade Rektorata. Ovi čuvari nade, ovi budni i revnosni stražari nad savešću ove zemlje, podsećaju nas da još uvek ima dostojnih potomaka 1.300 kaplara, vazda spremnih da čuju vapaj svoje otadžbine.

Ako oćutimo i ovaj poklič naše mladosti, taj vapaj postaće samrtni ropac Srbije.

Građani Srbije, pred Rektorat!

Autor je član DS