Manjina i njen savet (2. deo)

Sva ova pitanja su prilično razrađena ovim zakonom uz to i finansirana iz budžeta Republike. Međutim, pada u oči da su ova identitetska pitanja pod budnom pažnjom političkih subjekata manjinskih zajednica, što će reći političkih stranaka, pa se može zaključiti da su pitanja identiteta opsesivne političke teme manjinskih zajednica. Naravno tu je i pitanje novca budući da se manjinski saveti finansiraju iz budžeta, pa je političkim strankama ovaj segment uticaja i te kako dobro došao.

Pitanja kulture, obrazovanja, informisanja su i politička pitanja jer za ove resore obično postoje ministarstva i zaduženi ministri pa zašto bi manjinske političke stranke zazirale od istih. Tako bi se nacionalni saveti manjina mogli razumeti kao neka minijaturna ministarstva ovih zajednica ili nekakav ured stručnog tipa koji brine o ovim resorima. Međutim, u praksi stvari stoje malo drugačije. Obično kroz stranačku hijerarhiju ovi resori pripadaju najslabijim karikama jer su najmanje zanimljiva pa se ovim pitanjima obično bave amateri i diletanti koji zaštićeni oreolom nacionalnih radnika ili nacionalnih ideologa obično prave najobičniji dar -mar i svakakve nacionalno-kulturne papazjanije. Sve se to zna, ali se postavlja pitanje kako tome stati na put? Jedna od mogućnosti je depolitizacija ovih tela od čelnih političkih ličnosti što je izmenama zakona i učinjeno, ali u praksi stranke i dalje prave svoje liste za izbore iako je onemogućeno da rukovodeća mesta pripadnu stranačkim čelnicima.

Pred svake izbore za savete nacionalnih manjina postavlja se pitanje stanja svake manjine, pa bi osnovno pitanje bilo da li se kroz njih jedna manjinska zajednica stavlja u položaj kompaktibilnosti sa preovlađujućim main streamom ili u položaj marginalizacije, zaostajanja i izolacije? Upravo ovo pitanje se u svoj složenosti postavlja kada su u pitanju Bošnjaci u Sandžaku, a verujem da oni nisu usamljeni. Nedavno iščitavanje knjige ,,Kritika bosanskog uma“, Tarika Haverića koji preispituje mnoga aktuelna pitanja nacionalno-kulturne politike bosansko-hercegovačkih muslimana – Bošnjaka, neizostavno nameće pitanje neophodnosti pisanja moguće ,,Kritike sandžačkog uma“. Naravno uz neke specifičnosti potvrdile bi se mnoge od postavki vezanih za kritiku bosanskog uma. Ovo stoga što se vladajuća matrica od kulture, obrazovanja te jezika i pisma direktno preuzima iz matičnog bosanskog okvira za koji pomenuti autor navodi mnoga problematična mesta, ne vodeći se računa o mnogim specifičnostima po kojim se Sandžak razlikuje od Bosne, a sandžački Bošnjaci od svojih sunarodnika u BiH. Ali ovo je pitanje više polaznih ideoloških koncepcija a manje kritičkih viđenja, jer ako se prihvati kritika koju upućuje Haverić, mnoge stvari koje u Sandžaku zadobijaju karikaturalni izgled po sebi, već imaju takav izgled u matici. Postavlja se ozbiljno pitanje koje ova nacionalna zajednica u celini mora postaviti sebi, pa i sandžački Bošnjaci kao njen deo – u kom pravcu vode sve ove stvari i kakav će krajnji rezultat biti koji ovu zajednicu stavlja u odnosu spram drugih, ali prevashodno spram sebe i sopstvenog okruženja, užeg i šireg?

Kako su u aktuelnom izbornom procesu prihvaćene tri liste, pitanje je hoće li se pojaviti još neka, važno je videti šta one zapravo nude, odnosno da li postoji iole osmišljena politika i strategija po segmentima kulture, obrazovanja, informisanja i upotrebe jezika i pisma? Ako razlike nema, a u pluralizmu bi moralo da je ima, onda se izbori čine ne za viziju sopstvene kulturne budućnosti već za političku premoć aktera određene političke grupe. Ovi izbori bi onda bili samo neka vrsta preliminarnih za one ozbiljne republičke parlamentarne ili lokalne izbore.

U nastavku kampanje trebalo bi očekivati konkretne programe po segmentima kojim se ovi saveti i bave: kultura, obrazovanje, informisanje, jezik, pismo. Jer uočeni su mnogi raskoraci između proklamovanog i stvarnog, poželjnog i realizovanog kroz praksu, što je na primer uticalo da mnogi roditelji suočeni sa ponuđenim diletantizmom odustaju od onog što im se nudi kao pravo za njihovu decu. Raskorak između proklamovanog i stvarnog je najvidljiviji u obrazovanju, ali ne treba zaboraviti ostale segmente nacionalne kulture. Kako će jedna zajednica artikulisati sopstvene kulturne aspiracije i potencijale, potrebe i iste realizovati, zavisi prevashodno od nje same.

Autor je slikar i profesor iz Novog Pazara