Manjinski predsednik Amerike

Upkos izuzetnosti novoizabranog predsednika, kandidata Demokratske stranke koja je imala petlju da ponudi izbor Amerikancima između jedne žene i jednog Afroamerikanca, savršeno je jasno da on neće, bar u prvom četvorogodišnjem mandatu moći da ispuni sva obećanja koja je dao u predizbornoj kampanji. Ipak, zadobijeno opšte poverenje Amerikanaca, najverovatnije će pomoći Baraku Obami da stvori listu prioriteta koja će opravdati ono što je pisac Artur Miler govorio da je suština Amerike to – „što obećava“ i što se i u najmračnijim danima mogu naći ljudi puni snage da „nose svetlo koje će osvetljavati put napred“. Da ovde nije rečtek o jeftinoj patetici dovoljno je postaviti pitanje: u kojoj je zemlji, velikoj ili maloj, na čelu ličnost iz manjinskog dela stanovništva? Ovde su upravo crni stanovnici i žene zvanična manjina sa manjinskim pravima, većim, manjim. Zato jedan Afroamerikanac nikad ne bi kao predsednik ušao u Belu kuću („ako nije posluga“, kaže jedan komentator) koju su gradili crni robovi da za njega masovno nisu glasali belci. Baš kao što se nijedan manjinski narod, nijedna nacija, nijedna religija nije uspela da istinski izbori za jednakost i poštovanje ostajući usamljen, bez jake podrške većinskog naroda i većinske religije. Dovoljno je za to pogledati danas Evropu i svaki njen deo, svaku regiju, svako ostrvo ili poluostrvo.

„Nikada to ne bismo mogli da postignemo bez vas“, kaže se u uvodniku lista crnačke manjine „Koreni“ pod naslovom „Poruka zahvalnosti belim glasačima“. Od 64 miliona glasova koje je Obama dobio, 43 procenta su baš od tih belih glasača. Jedan od njih, u pismu „Vašington postu“, protestuje što se posle izbora na prvoj strani našla slika oduševljenih, u suzama i sa osmesima birača samo crne boje kože napravljena u prestonici, ispred Bele kuće. „Bili smo svi tamo zajedno, rasna karta nije imala ulogu u ovim izborima“, piše čitalac. Ipak, neizbežno je bilo zabeležiti sva sećanja na sve događaje koji su obeležili stradanje i borbu za građanska prava crnih stanovnika što je urodilo plodom, zvanično,1964. godine. Tada je predsednik Lindon Džonson potpisao „Akt o građanskim pravima“ uz komentar da je time za nekoliko generacija izgubljen jug za Demokratsku stranku, misleći na države nekadašnje „konfederacije“ u građanskom ratu gde je bilo najviše belih bogataša s robovskom radnom snagom. Prošle nedelje Barak Obama je dobio i državu Indijanu, nekadašnje veliko uporište rasističkog Kju klus klana.

Na stranicama novina koje se doštampavaju svakodnevno, jer bivaju rasprodate u prvim jutarnjim satima, svakog dana se mogu naći svedočenja o tome šta se sve događalo pre nego što je, kako reče jedan komičar, „Amerika posle 235 godina izabrala crnog predsednika“. Osim priča običnih ljudi koji najčešće ističu da ne očekuju ništa posebno za sebe, za Afroamerikance, osim što su srećni da su njihova deca dobila primer na koji se mogu ugledati i da osete da ne moraju ostati na marginama društva, mnoštvo je tekstova, neke vrste ispovesti i svedočenja i veoma uglednih, uspešnih, crnih ličnosti SAD. Bilo da je rečo piscima kao što je Alisa Volker ili najuglednijim kolumnistima Vašington posta i Njujork tajmsa, Judčda ličnost Baraka Obame podseća na izuzetnost predsednika Džona Kenedija (uz to i prvi katolik u Beloj kući), postavlja se stalno pitanje Afroamerikancima: „da li ste mislili da ćete ovo doživeti“. Odgovor je uvek negativan. Posle atentata na predsednika Kenedija ostao je u sećanju uvek isti eho: „Gde ste bili u tom trenutku?“ U tom smislu, u veoma gledanoj TV-emisiji „Pogled“ što je vodi Barbara Volters, crna glumica Vudi Golberg priča kako je njena majka s nevericom primila vest, ali je bilo još neverovatnije osećanje da „iako se uvek osećala autentičnom Amerikankom, prvi put ima utisak kako može konačno negde da spusti svoj kofer i ostane“.

Većina ličnosti iz građanskog pokreta za ljudska prva koja podrazumevaju bitku za ravnopravnost i bolji život i siromašnih, i bolesnih, i crnih, i žutih, i Hispanika, i žena, i lezbejki, i homoseksualaca, naglašavaju da ova bitka neće prestati i da poštuju Baraka Obamu što ne deli ljude prema rasi, naciji, religiji, koji je to još jednom pokazao pre dva dana kad je na pitanje novinara kakvog psa će da kupi ćerki, sasvim normalno, bez ustezanja, rekao da bi voleo da to bude iz nekog azila gde su „mešanci kao ja“.

Posle svega, biće interesantno videti da li će deo sveta Amerikancima i dalje, sasvim beslovesno na svaku primedbu odgovarati pitanjem: „A zašto vi mučite crnce?“