Mapu čitaj, a seljaka pitaj

Iskusni inženjer Rodić, koji je u javnosti više puta govorio o problemima auto-puta kroz Grdeličku klisuru, izjavio je doslovce: „Čim padne veća kiša, usled erozije dolazi do oštećenja na kolovozu. Na toj deonici nije ni trebalo praviti put!“

Podsećam cenjeno čitalaštvo da je moja malenkost, između 2014. i 2018, napisala sedam tekstova o Koridoru 10 – južni krak, od kojih je šest objavila „Politika“, a jedan koji nije htela, ili nije smela pod naslovom „Peglanje brda u Grdeličkoj klisuri“, objavio je list „Danas“.

Svi su objavljeni u mojoj knjizi pod naslovom „Među nama“ 2019, a čak četiri su se odnosila na deonicu koja prolazi kroz Grdeličku klisuru.

Ja sam u njima, prolazeći tri puta kolima prema Grčkoj, tvrdio da će se temelji potpornih zidova, pa time i potporni zidovi na deonici od Caričine doline do tunela Manajle, u dužini od oko 725 m. srušiti, što se i dogodilo i to u dva maha u razmaku od godinu dana.

Verujem da nema ozbiljnog čoveka u ovoj zemlji kome nije bilo stalo da se ovaj auto-put konačno izgradi i da brzo i bezbedno putujemo za Severnu Makedoniju i Grčku.

Javnost se međutim uzburkala posle ovih rušenja, jer su do nje, pa i do mene, dopirale čudne i često kontradiktorne izjave i nadležne ministarke i direktora Koridora o tome da je menjan projekat, da nije bilo nadzora, da će dovesti drugog izvođača umesto španske firme koja je to loše uradila, da će neki inženjeri izgubiti licence, a onda je direktor Koridora g. Babić izjavio kako je on znao već posle prvog rušenja da ta konstrukcija neće izdržati.

Svako pametan bi se pitao, pa zašto, čoveče, kad si znao, nisi obustavio radove, da ne trošiš uzalud pare građana Srbije, dok se ne pronađe pravo rešenje.

I tu počinje tragikomičan deo ove priče, zbog koje se kasnilo gotovo četiri godine.

U jednom od tekstova pod naslovom „Kartu čitaj al’ seljaka pitaj“, ja sam citirao mog profesora Predraga Zrnića, koji je, između mnogih udžbenika, napisao i pet knjiga pod naslovom „TEHNIČAR“ (od 1-5).

U Tehničaru br. 2 koji govori o izgradnji puteva, on piše da se izričito zabranjuje izgradnja puteva na klizištima.

Zastavši jednom u Grdelici da se odmorim, čuo sam nekog meštanina koji je malo u šali, a više u zbilji rekao: „Ma ovo je brdo skroz šuplje. Kad gore, na vrhu, ubaciš frulu u neku od rupa, ona ispliva za par minuta u Moravi!“

Zbilja ili šala, ali je činjenica da je čitava ta strana kojom ide usek novog auto-puta – klizište. Izrazito veliko na pomenutoj deonici. Svaki ozbiljan projektant, kad ucrtava trasu, mora da ima rezultate ispitivanja bušotina na čitavoj trasi.

Dokaz da je ova strana o kojoj je reč problematična leži u činjenici da su inženjeri koji su gradili stari put, odmah na ulasku u klisuru, baš kod mesta Grdelica, prešli trasom na drugu stranu koja ima kompaktnu stensku masu.

U drugom tekstu pod naslovom „Zašto kasne koridori“ izneo sam i očigledan primer starog obrenovačkog puta koji zbog jakog klizišta kod Umke ima već godinama ogromne probleme, zbog kojih je nova trasa auto-puta izmeštena na drugu stranu Save (preko Surčina), a stara uska pruga koja je uklonjena 1967, a građena još 1926, zaobilazila Umku u širokom luku, izlazila na brdo iznad Umke i tunelom silazila u Barič.

Vrhunac ove priče bez srećnog kraja je moj tekst koji „Politika“ nije htela da objavi, a ticao se pokušaja koji je neki pametnjaković predlagao nadležnima, da se čitavo brdo ukloni. (Peglanje ili šišanje brda).

Ali je neki iskusni inženjer iz Niša našao na Guglu mapu tog terena, uneo u 3D sistem dimenzije (visinu, širinu brda i dužinu deonice od 725 m) i običnom srednjoškolskom formulom izračunao da se radi o 25 miliona kubnih metara zemlje, za šta bi trebala sva mehanizacija koju Srbija ima, više godina rada i desetine miliona evra, a onda i kad bi bilo to što ne može biti, dolazi nagradno pitanje: „Kuda sa tolikom zemljom?“ Pišući taj tekst i ja sam se setio neke priče kako je u Mao Zedungovoj Kini 100.000 radnika, od kojih je svaki iskopao samo po 25 m3 zemlje za mesec dana, prenelo čitavo brdo u pletenim kotaricama do obližnje reke i izgradilo zemljanu branu. Pa sam onda izračunao koliko bi nama trebalo ljudi za 25 miliona kubnih metara zemlje, ali je bio problem što mi nemamo  branu!

Ali šalu na stranu.

Nama su već te 2018 g. Makedonci (firma Štrabag), koji su završili svoj auto-put kroz klisuru Vardara, pokazali kako se to radi.

Tamo gde su naišli na takav teren, zaobišli su brdo s druge strane.

To je veća dužina puta, dakle i skuplje, ili su stepenasto zasecali brdo i ojačavali zaseke čeličnim mrežama.

A mi smo nakon onih rušenja potpornih zidova, pravili tzv. galerije, što je samo delimično uspešno, pošto i galerije moraju imati jake temelje, na čvrstoj podlozi koji primaju težinu nasute zemlje.

A dole je i reka koja odnosi rastresitu zemlju. Sudeći po objavljenom članku, sada se krpi asfalt, ali pukotine na asfaltu su samo posledica, a erozija koju pominje inž. Radić je uzrok, jer rastresiti sloj koji spiraju kiše i klizište su podloga na kojoj leži put, pa i habajući sloj asfalta.

Pa da li je onda bilo skuplje zaobići brdo, ili svake godine popravljti put, kao onaj stari, obrenovački.

Autor je arhitekta