Foto: Milan Pantelić, NUNSKraj tromesečne letnje pauze završio se događajem koji je po mnogo čemu značajan za razumevanje naše zbilje. Gostovanjem Marine Abramović, koje evo već neko vreme izaziva žučne polemike između oštro podeljenih, voljnih ili nevoljnih učesnika u performansu.
Dozvoliću sebi da kao jedan od aktera iz ove druge kategorije prokomentarišem pomenuto zbivanje. Da ne bude zabune, nisam profesionalni istoričar umetnosti ili kritičar, nisam ni samo umetnička publika, nego imam iza sebe pedesetak godina ozbiljnog umetničkog i kreativnog rada i oslanjam se na nešto što je, bojim se, prilično retka pojava danas, zdravo i promišljeno rasuđivanje. Čini mi se da mi sve to nabrojano daje nekakvo pokriće za ličan stav, čak i ako se neko sa njim ne složi.
Prisustvo Marine Abramović u Beogradu, zaglušujuća i agresivna propaganda, učinili su mi se zgodnom prilikom da možda razjasnimo razloge naše nemoći da se kao društvo pomerimo sa mrtve tačke i izvučemo iz gliba po kome već duže vreme bauljamo.
Nemam nameru da polemišem sa organizatorima i promoterima ovog jedinstvenog i neviđenog performansa.
Niti se njima obraćam. NJima je sve jasno.
Pokušavam da razgovaram sa relativno velikim brojem čestitih, dobronamernih i dobromislećih ljudi, ljubiteljima umetnosti, koji bi iskreno želeli da im Marina Abramović bude veliki umetnički doživljaj kome su prisustvovali.
Nažalost, događaj koji još traje veoma precizno i tako ogoljeno govori o karakteru vlasti i karakteru gostujućeg performera. Gotovo idealna simbioza u funkciji „uveseljavanja“ naroda.
Glavni instrumenti osvajanja i čuvanja vlasti ove vladajuće garniture su opsena, laž i prevara. Identični su instrumenti kojima je takozvana umetnica obezbedila sebi mesto pri vrhu uglednih likovnih umetnika današnjice. Ne treba smetnuti sa uma da su u oba slučaja značajan kreativni partner lakoverni narod, tj. lakoverna publika.
Nemam mnogo vremena da se bavim teorijom, uostalom, to mi i nije profesija, ali sam duboko ubeđen, da je konceptualna umetnost, u najvećoj meri bazirana na tankom talentu, i zanatskom amaterizmu, bila prethodnica onome što danas, kao
politička realnost hara svetom. Dometi koje su nikakvi ili osrednji umetnici dostigli, uticaj, priznanja i materijalna dobit, dali su nekoliko decenija kasnije fantastičan zamah hohštaplerima u politici i pobeda foliranata, budala, loših đaka i lenčuga širom sveta obeležava ovaj period istorije koji živimo.
Na samom početku, međutim, OVO JE, ČINI MI SE, SUŠTINA, bilo je neophodno obezbediti legitimitet svojim ambicioznim stremljenjima. Kako? Tako što će se gromoglasnom, zaglušujućom marketinškom aktivnošću narod, u prvom slučaju i publika u drugom ubediti da se oblast u kojoj dela Aleksandar Vučić zove POLITIKA, a on shodno tome POLITIČAR, a oblast delovanja Marine Abramović UMETNOST, te je ona, dakle UMETNICA. Kada se to dogodilo, hipnotisana javnost je, razumljivo, sasvim drugačijim kriterijumima vrednovala aktivnost protagonista i eventualne posledice svoje lakovernosti.
Niti je ovo što živimo POLITIKA. Niti je ovo što gledamo UMETNOST. I U TOM GRMU LEŽI ZEC NAŠE NEMOĆI.
Neprihvatanje proste, golim okom vidljive činjenice da je Aleksandar Vučić na čelu ozbiljne kriminalne, mafijaške grupacije koja se naziva strankom, pa još naprednom, a da je Marina Abramović vešt manipulator, prevarant i šibicar. (Kako je, kao takva postala deo svetskog „celebrity“ jet set-a, drugi je deo priče i zahteva malo detaljnije, ali ne i komplikovanije objašnjenje. Uzgred, mogli biste da pogledate, ako već niste, dokumentarno-igrani film UMETNIK JE PRISUTAN/ broj 4, koji najavljuje Helen Mirren, a u ulozi Marine Abramović pojavljuje se sjajna Cate Blanchett. Tu je sve rečeno.)
Ovo je ujedno i tumačenje onima koji, često iskreni i dobronamerni konstatuju da je u UMETNOSTI sve pitanje ukusa, tj. sviđa mi se ili mi se ne sviđa. Tačno, ako je u pitanju UMETNOST.
Isto tako i u slučaju AV. To je, konstatuju lakoverni, kojih je sve manje i korumpirani, kojih je sve više pitanje političkog opredeljenja. DA, ako je u pitanju POLITIKA.
Od ove tačke, čini mi se treba krenuti ako smo namerni da raspletemo ovaj naš naizgled nerazmrsivi čvor nacionalne muke i sramote.
Dakle, kada jednoga dana u velikom broju prihvatimo tu istinu, bitno ćemo smanjiti dileme i nedoumice.
A to nam u ovom našem beznađu može biti itekako od pomoći.
Još nešto. Od ove naše nesrećne garniture na vlasti odavno ne očekujem nikakav moralni čin. Oni su se u tom pogledu definitivno i nepovratno diskvalifikovali.
Ali, kod UMETNIKA, oprostite ako zvučim kao dinosaurus, pa još naivan, podrazumevao sam visoki stepen etike i časnog ponašanja. Za mene je to oduvek bio neophodni elemenat karaktera jedne umetničke ličnosti, prefinjene i kreativne.
Nekoliko puta su me sagovornici podsećali na izuzetan performans Marine Abramović na vrhu gomile kostiju u Veneciji pre dvadesetak godina. Ništa, kažu, snažnije kao antiratnu poruku nisu videli. OK, imaju pravo na svoj lični doživljaj.
Moje pitanje je, kako onda tako angažovana i iskreno posvećena „umetnička duša“ može dvadeset pet godina kasnije, davati kredibilitet ISTOJ družini kriminalaca, uzročnika i propagatora rata.
Nije obaveštena? Ne razume?
Ili samo dosledno poštuje najviši kriterijum u vrednovanju umetničkog dela, uspostavljen pre pedesetak godina. NOVAC.
U vreme kada su novi inauguratori konceptualne umetnosti nanjušili ZLATNO DOBA.
Dakle, veliki doživljaj iz Venecije, mogao je biti samo jedno: rezultat teške manipulacije i neiskrenosti.
Mnogo je u opusu Marine Abramović sličnih primera.
Za kraj, naravno da je tumačenje i vrednovanje dela Marine Abramović stvar lične odluke svakog pojedinca i posledice zbog pogrešne procene su male, mada to dosta govori o pojedincu, ali je greška u proceni Aleksandra Vučića i Srpske napredne stranke donela katastrofalne posledice i za pojedinca i za naciju, teško nam osakatila i prošlost i sadašnjost i budućnost. Nemamo više prava na tu grešku!
Autor je karikaturista i ilustrator
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
