Udarnom vešću u dnevnim novinama (3. I 2018) u Politici a i u Danasu, spektakularno je najavljeno kako će kroz dve godine (!) u Muzeju savremene umetnosti biti otvorena retrospektivna izložba „kraljice performansa i konceptualne umetnosti Marine Abramović“.
Sa Politikinom kulturnom redakcijom, međutim, ne nalazim ugao korektne saradnje. I tako, u nepotpisanom Politikinom tekstu, sa nelagodom, pročitah da je Muzej sa olakšanjem posle dugih, a i teških pregovora, ali „uz podršku Vlade Republike Srbije, Ministarstva kulture i informisanja i premijerke Ane Brnabić, postigao dogovor sa umetnicom Marinom Abramović o organizaciji njene retrospektivne izložbe“.
Po prirodi posla kojim se bavim, ne sećam se da je bilo koji eminentni likovni umetnik ranijih epoha čije su izložbe viđene u Beogradu – Pikasa ili Henri Mura, Nadežde Petrović itd. – bio ovenčan epitetom „kralja“ ili „kraljice“. Ne pamtim, takođe, da se ma koja vlada Srbije, zajedno sa ministrom kulture, uključujući i premijera, našla u pregovorima sa bilo kojim živim svetskim umetnikom XX veka, moleći ga da izloži svoja dela u Beogradu. Današnja vlada se, međutim, baš u tom smislu zauzela svojski. „Pregovori sa Marinom Abramović započeti su pre više meseci, a završeni tokom posete predsednika Vlade Republike Srbije Ane Brnabić Kraljevini Norveškoj u novembru 2017.“ Tako, kao vest prvoga reda, objavi vladina Kancelarija, maltene kao da ulazimo u EU!
Šta nam se time želi reći? Najpre, da su pregovori bili neočekivano dugi i teški, tako da Muzej savremene umetnosti nije bio kadar da ih sam okonča bez autoriteta Vlade Srbije. Druga stvar, koja je prvom implicirana, pokazuje koliko je za samu državu – dakle, i za našu kulturu uopšte – važno organizovanje baš ove izložbe, i to „kraljice umetnosti“ (?!) M. Abramović!
Ne želim da u ovom kontekstu otvaram pitanje smisla samoga fenomena „performansa“ i ove vrste egzibicion(ističk)e konceptualne umetnosti. Tačnije, da li se i u kojoj meri sve to nalazi u predvorju eminentnoga likovnoga stvaralaštva kakvo poznaje evropska kultura, koja, inače, i dalje smatra vrhunskim dela jednoga Leonarda ili Pikasa. Moja je namera da ostanemo u granicama smisla poruka koje odašilju gestovi, potezi Vlade, odnosno Ministarstva za kulturu Republike Srbije.
Ovaj gest, a sa najvišega vrha vlasti, na simboličkom jeziku ima gotovo status paradigme, budući da javnosti ukazuje na prioritete u kulturnoj politici. Poznavaocima ove vrste umetnosti, a poglavito samim umetnicima, stavlja se do znanja da će kulturna politika vrednovati pre svega svaku „novost“ na tzv. vizuelnoj sceni, pogotovo ako je inozemna! Bez obzira na to da li je sve što je vizuelno uopšte već i prestižno umetničko, i svejedno da li sve što je „novo“ nužno i vrednije od dela ostvarenih u prošlosti?!
Pomenuti gestovi, sagledani iz ugla prioriteta naše kulturne politike, znače da će Vlada i Ministarstvo kulture biti izuzetno posvećeni protežiranju upravo radova tipa M. Abramović, jer ih „vlada smatra vrhunskim umetničko-likovnim manifestacijama“. Još gore, Vlada se ovim zavetuje i na kontinuitet sa politikom prethodnoga ministarstva kulture na čelu sa I. Tasovcem, o čemu sam kritički referisao na stranicama Politike – kada mi je to još bilo moguće – a povodom neobuzdanih materijalnih izdataka dodeljenih srpskom projektu „Zastave propalih država“, koje su izlagane na 56. bijenalu u Veneciji (2015). A u vreme prethodne vlade, čiju kulturnu politiku Tasovca sadašnja kopira, i Muzej savremene umetnosti Vojvodine, ne želeći da bude u senci prestonoga Beograda, za otkup jednoga performansa M. Abramović „Ispovest“ (Confession, ili: „gledanje magarca 60 minuta“) platio je otkupninu CD-a 80.000 evra (tačnije, 100.000 dolara), onoliko koliko je beogradska vlast uplatila i za ovogodišnju/novogodišnju „plastičnu jelku“.
Oduvek sam smatrao da jednoga umetnika može proslaviti samo njegovo delo. O tome već nikako ne govori puka diploma o svršenim školama, akademijama, već ono što ličnost stvori. Leonardo je slikarstvo učio kod Verokja, a tako su činili i drugi. Ali se bez samostalnoga dela o umetničkom statusu ne može govoriti podastiranjem diploma. Sve dotle, dok u likovnoj umetnosti, u svetu i kod nas, ostaju Mikelanđelo, Rembrant, Roden ili Mur, ili od naših umetnika, slikari Nadežda Petrović, LJuba Popović, Lubarda ili Konjović, Miodrag B. Protić, uvek ću biti uznemiren prizorom predsednice vlade ili ministra kulture koji javno demonstriraju svoj likovni (ne)ukus činom poklonjenja pred radovima autora performansa i instalacija, smatrajući takva prikazanja izuzetnim likovnim dometima, i za sve to, za takav svoj ukus, plaćaju iz džepa građana ove zemlje.
Autor je profesor estetike i kulturologije
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
