Marković Palma pokvari rabotu

I stvarno, na primer, jedan ugledni kolega koji se odmetao i u resorno doministarstvo, pa i često analitikuje, odmah natvitova – kako li se samo doseti izraza – da je Čeda na putu da postane „omiljeni opozicionar.“ Ili: već se bg-čaršijom rasprostire špekulacija da je sve to dogovoreno „da Čeda probija led na temama“ koje su i Vučiću bliske, ali još nije „vreme da ih on izgovara“ i za njih zalaže. Ako u ovom traču ima istine, da li je zato o odbijanju svake pomisli da se LDP pridruži vladi (jer, vidi, molim te „nema onu širinu“) prvi i jedini guknuo potpredsednik SNS Mirović, a ne predsednik stranke i mandatar?

I da je ovo poslednje pitanje bez osnova, opet daje šlagvort da se vratimo „kodnoj šifri“ po kojoj su se dva glavna junaka ove priče kretala – ali kao antipodi.

„Ključni ključ“ za odgonetanje šifre glasi: Vučić potpuno razume šta se mora uraditi, ali je i potpuno svestan dualnosti ili, kako reče bivši SAD ambasador , „šizofrenosti politike“ koju vodi, verujući da ima vremena da je dugo vodi takvu, bez presecanja „Gordijevog čvora.“ Koji je u ovom slučaju kao metafora upotrebljen za problem Kosova, a sijaset ih je slične, gordijevske zapletenosti.

Kaže on, dakle, „gospodinu Jovanoviću“ da se slaže sa njim kakva politika treba da se vodi i za nju je tražio većinsku podršku „a da ne dobije većinsku podršku, plašim se da bi bila predstavljena na drugačiji ili ogoljeniji način, plašim se da bismo izgubili Srbiju.“ (Da li Srbiju, ili vlast!?)

Vučić je posredno odgovorio i na Mirovićevo pojašnjenje o „širini LDP-a“ – Čeda bi đonom, a mi to isto to hoćemo vrludanjem, postepenošću i odlaganjem, pa makar i nikad. U odgovorima na važna pitanja Vučić kaže i „neću vam odgovoriti do kraja“, s intonacijom da Jovanović zna kako glasi priča do kraja.

A kako će biti na kraju – da li će novoosvojena vlast nečim biti priterana ili ucenjena da „preseca“ koristeći nesumnjivu većinu? Ili će u jednom pogodnom trenutku pripremiti teren da neka koncentraciona vlada, zašto ne i sa Jovanovićem u njoj, uradi neprijatni posao. A onaj koji „razume i Čedu“, ali smatra da „nije trenutak“ stalno odlažući taj trenutak, ostane neokaljan pa i po cenu taktiziranja prljavijeg od odlučnosti?

Za odgovorima na ova pitanja već trče brzopleti žurnalisti, ali će tačne dati vreme. Ali, pravac u kome se odgovori mogu kretati, možda je vidljiv već sada, a „predmetni dijalog“ mandatara i sada „neužagrenog opozicionara“ pokazao je još nešto – i sve druge brojne Vučićeve dualizme. Ne samo onaj ispoljen u opredeljenju i EU i Rusija, ima ga pomalo u svim potezima.

Ali, „ontološka“ dvojnost koja se vidi u svim dosadašnjim mandatima SNS-a i sada se može opisati neraščišćenim stavom u dilemi – evropejstvo ili radikalstvo. Jer, evo zašto po mandataru Vlada ne može „da učini priznanje Kosova“ (pazi, čak i oprezni eufemizam UČINI PRIZNANJE, umesto „jake“ reči PRIZNA).

Uz to da vlada ne samo ne može, nego i neće, Vučić se odaje: „mi tu imamo mnogo problema i sa ove moje patriotske strane gde lažemo jedni druge da nam je to najcenjenija reč, a kada ih pitate kada ste poslednji put bili u Glogovcu, ne znaju ni gde je Glogovac i ne znaju da nema ni jednog Srbina odavno“.

Dakle, u priču o boljoj budućnosti unosi se i kalkulacija sa „mojom patriotskom stranom“. Ispada da postoje istovremeno dve politike u jednoj, pa i dve većine – jedna za reforme i napredak, a druga možda i premijerovog poštovanja dostojnija, „patriotska“, za ostajanje na ovakvoj vlasti. Pa i povratak u taj viđeni patriotizam, ako s onim drugim – zagusti.

No, možda se previše udubljujem, možda su sve ove dileme rešene već posle minut-dva u Skupštini. Posle Jovanovića u ime svoje poslaničke grupe poltronisao je Vučiću „njegov“, takođe, „patriotski“ Marković Palma sa garnirungom od brojnih nesuvislosti. I dibidus im pokvari rabotu, rekli bi u mom rodnom kraju.

I… Kao da prethodnog duela nije ni bilo…

Autor je novinar iz Beograda