Marks, Šekspir, Vučić i – novac u rukama

„Ono što mi je pomoću novca pristupačno, ono što mogu da platim, to jest ono što novac može da kupi, to sam ja sâm, vlasnik novca. Kolika je moć novca, tolika je moja moć. Svojstva novca su moja svojstva, svojstva i moći vlasnikova. Ono što ja jesam i mogu, prema tome, nipošto nije određeno mojom individualnošću. Ja jesam ružan, ali mogu da kupim sebi najlepšu ženu. Prema tome, ja nisam ružan, jer je dejstvo ružnoće, njenu odbojnu silu uništio novac. Ja sam nevaljao, nepošten, nesavestan čovek, bez duha, ali novac se ceni, pa, prema tome, i njegov vlasnik. Novac je najviše dobro, prema tome, i njegov vlasnik je dobar; novac me uz to oslobađa truda da budem nepošten, prema tome se pretpostavlja da sam pošten; ja sam bez duha, ali novac je stvarni duh svih stvari, kako bi onda njegov vlasnik bio bez duha? Uz to on još može sebi da kupi duhovite ljude, a zar onaj ko u svojoj vlasti drži duhovite nije duhovitiji od duhovitoga? Zar ja koji novcem mogu da postignem sve što ljudsko srce zaželi nemam sve ljudske sposobnosti? Zar, prema tome, moj novac ne pretvara sve moje slabosti u njihovu suprotnost?“

Oni koji su pomislili da je napred rečeno napisao Aleksandar Vučić govoreći o sebi – pogrešili su.

Autor tih misli je glavom i bradom Karl Marks, a sročio ih je tokom analize otuđenih i postvarenih društvenih odnosa kapitalizma svoga vremena, u kojima su dominirale ličnosti poput sadašnjeg srbijanskog predsednika.

Reč je o „Ekonomsko-filozofskim rukopisima iz 1844“, knjizi u kojoj je tvorac „naučnog socijalizma“ u poglavlju o novcu ispoljio svu moć naučnog predviđanja i anticipacije.

Za to je bio posebno inspirisan Šekspirovim opisom suštine novca kao sile koja izopačava ljude i stvara društvo u kome se u nepovrat gube svi ljudski kvaliteti.

Tačnije, negativni atributi se putem novca pretvaraju u svoje suprotnosti.

Ovaj dramaturg svetskog glasa kaže u „Timonu Atinjaninu“ da novac stvara privid po kome se crno čini belim, ružno lepim, glupo umnim, zlo dobrim, staro mladim, plašljivo hrabrim, a podlo plemenitim.

I dalje: zlato, to jest novac pribavlja lopovu čast, daje mu zvanje, poštu i ugledno mesto u veću senatora.

Šekspir je velik po tome što su njegove misli univerzalne i kao takve večne, prepoznatljive u svakoj vremenu i na svakom mestu.

Marks je bio duboko inspirisan Šekspirovim mislima u svojim filozofsko-ekonomskim analizama izopačavajuće sile novca, pa tako u rečima dvojice genija možemo takođe prepoznati današnju situaciju u društvu (ne samo našem) i autokratsku vlast koja od ljudi stvara laskavce, poltrone i podanike.

Teško da je predsednik Vučić čitao (a kamoli razumeo) Marksa, ali i bez toga on dobro zna da se bez novca ne može vladati na način kojim on vlada.

Zato čvrsto drži u svojim rukama ključeve državnog trezora Srbije i po ličnoj volji i nahođenju dodeljuje samo njemu poznate svote novca određenim krugovima ljudi.

Shodno tome: Vučić povećava ili smanjuje plate i penzije; Vučić daje subvencije stranim investitorima; Vučić kupuje respiratore za bolnice; Vučić donira novac Republici Srpskoj, svojim pristalicama na Kosovu i separatistima u Crnoj Gori; Vučić svim penzionerima pred izbore „poklanja“ po sto evra… Vučić i niko drugi.

I stranka kojoj on „šefuje“ ustrojena je po dobro znanom načelu po kome je njena moć upravno srazmerna količini novca kojom raspolaže.

Prema tome, svojstva novca jesu svojstva stranke i njenog egoističnog predsednika u čijim rukama su „i pogača i nož“. Novac kompenzuje sve kvalitete koje stranka i njen predsednik ne poseduju.

U duhu Marksovih reči, ta svojstva nisu određena talentom i individualnim sposobnostima, savešću ili poštenjem jer za sticanje novca i njegovu distribuciju nisu potrebni znanje, individualnost, poverenje i poštenje. Ti kvaliteti su čak nepoželjni.

Zašto bi bili kada novac pokriva sve slabosti i nedostatke – od estetskih do moralnih? Nedostatak duha i ljudske empatije kompenzira se novcem kojim se kupuje sve ostalo – i lepota, i dobrota i naklonost drugih.

U našem slučaju vladajuća stranka i njen predsednik nisu talentovani nizašta, ali zahvaljujući novcu i političkoj moći oni pridobijaju naklonost pojedinih ljudi jakog duha i slabog morala – naučnika, pisaca, muzičara, slikara, reditelja, glumaca.

Novac u rukama je, kako je pevala Ekatarina Velika, večita opsesija svakoga kome su duhovne i moralne vrline najobičniji balast.

Takvim „stručnjacima“ posvećeni su sledeći stihovi: Uvek sam želeo da osetim dodir/novac u rukama/lepljiv od znoja i masan od krvi/novac u rukama.

Ova tema, budući univerzalna, tipična je za sva otuđena društva, od Marksovog rano kapitalističkog do današnjih društava u „tranziciji“.

Naime, čuvstva, strasti i druga svojstva čoveka za Marksa nisu samo antropološke odredbe, već ontološke potvrde bića, to jest čovekove prirode.

Pošto se ljudska priroda ne da ispraviti, ljudi su smislili demokratiju i izborne procedure koje obuzdavaju ljudske strasti i ne dozvoljavaju da „kvarnost“ čoveka-pojedinca dođe do izražaja i pokvari celo društvo.

Kao u korpi jabuka u kojoj jedna trula jabuka pokvari sve ostale. U demokratskim društvima pojedinac ima jedan ili najviše dva mandata koji, makar vremenski, ograničavaju moć pojedinaca na vlasti.

Zato se vlast ljudi poput Trampa, Makrona i drugih političkih lidera demokratskih država, s obzirom da je ograničena, može nekako i „progutati“, za razliku od diktatora (Putina, Đinpinga, Erdogana, Lukašenka) sa kojima se Vučić pobratimljuje, a koji su sebi dodelili doživotna predsednikovanja. Pošto u politici nema besplatnog bratimljenja, svi oni su braća po novcu.

Iz tih razloga društvo polagano klizi u diktaturu, a ona je produkt socijalnih okolnosti koje omogućavaju postojanje i održavanje eksploatacije, autoritarizma, mita i korupcije i svega ostalog što proizlazi iz moći novca.

Zbog nerealnih i loših procena državnih finansija, razbacivanja novca i proglašavanja vremena svoje vladavine „zlatnim dobom“, Vučiću se smeši sudbina Timona, koga na kraju napuštaju svi lažni prijatelji ostavljajući ga samog na cedilu.

Dok ne dođe do totalnog kulturnog i političkog preokreta, koga neće izvesti niko drugi do mi sami, promišljajmo Šekspira, čitajmo Marksa (prerano smo ga otpisali), kontrolišimo vlast, pratimo trag novca, ne dozvolimo da nas država časti našim parama i da nas predsednik vodi u budućnost koju je po svojoj meri skrojio za nas.

Autor je sociolog kulture