Marš mira – suočavanje sa istinom

Marš mira je pešački pohod u okviru obeležavanja godišnjice genocida u Srebrenici, kad kolona učesnica i učesnika prelazi put dug 110 kilometara da bi došla iz Nezuka, kod Sapne, do Memorijalnog centra Srebrenica. I ja već dve godine zaredom pešačim put do Potočara.

Ovaj deo istorije bio mi je poznat onoliko, koliko je moglo da stane u priču mojih najstarijih u danima sećanja na ovaj period. Kao jedna mlada žena, želela sam da se pešačenjem kroz mesta velikih stradanja, solidarišem sa onima koji su na ovom putu izgubili svoje najmilije i one koji sa mesecom julom bude svoja sećanja na tešku prošlost. Želela sam da razumem, da utešim, da podržim… Da se pobrinem da se nikad ništa slično na našim prostorima ne ponovi.

Marš mira pomogao mi je da razumem koliko je važno za jedno društvo da se valjano suoči sa događajima iz prošlosti, da bi preispitalo vrednosti na kojima će graditi svoju budućnost. Ne možemo se praviti da se ništa nije desilo, prebrojavati žrtve i veličati zločince. Ne možemo ako hoćemo da idemo napred, a ja želim da kao društvo prestanemo da se osvrćemo i živimo u prošlosti.

Mladi ljudi su ti koji danas imaju priliku da postavljaju ispravne vrednosti kao nešto što će generacijama pomoći u njihovom razvoju svesti. Svoju ličnu odgovornost na tom putu shvatam veoma ozbiljno, i nacionalistička državna politika u Srbiji koju uporno pokušavaju da nam nametnu nije me pokolebala. Naprotiv.

Danas, ovog 11. jula, posle trodnevnog pešačenja putevima stradanja do kojih je dovela zločinačka politika, tvrdim da je za život jednih sa drugima potrebno samo da naučimo da se čujemo, čak i u ovim danima ogromne tišine.

Vraćam se kući, u Tutin, da bih već u subotu šetala Beogradom. Za mir, za istinu, za slobodu.

Autorka je članica Demokratske omladine

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.