Masakr u školi – novo poglavlje u istoriji Srbije: Lični stav Sonje Atanasijević

Ovo su reči koje glavni junak Kamijevog romana „Pad“ kroz unutrašnji monolog upućuje devojci koju je propustio da spase, a mogao je. Prošao je mostom pored nje, naslonjene na ogradu, zagledane u reku. Čuo je vrisak i zvuke pada tela u vodu. Nije se ni osvrnuo. Ukočio se, zastao, a zatim produžio svojim putem.

Nismo se ni mi osvrnuli, kao društvo. Nismo reagovali ili nismo dovoljno reagovali na milion simptoma bolesti Srbije. Pustili smo je da padne. Da, Srbija je 3. maja 2023. godine pala. A prilikom tog pada stradala su deca. I jedan dobri čovek koji je pokušao da ih spase.

Srbija nekoliko godina nije otvorila nijedno novo poglavlje u pregovorima sa Evropom, ali je zato jedan trinaestogodišnjak otvorio novo poglavlje u istoriji Srbije.

Otvorio ga je zbog nas, odraslih.

Možemo za ovaj događaj okriviti porodicu, dovesti u pitanje mentalno i psihičko zdravlje dečaka, možemo reći da se zločinac rađa. Čak i da je tako, ako zločin počini dete od 13 godina, krivo je čitavo društvo.

Od roditelja i nastavnika, do političara i nosilaca vlasti koji su najodgovorniji za stanje u društvu. Odgovorni su za izbacivanje dece iz vrtića zbog nepoželjne političke orijentacije roditelja, za vršnjačko nasilje, za ponižavanja nastavnika, i izmicanje stolice jednoj nastavnici, za dozvolu bivšem kriminalcu da snimi spot u školi.

I samo od nas, od društva, a ne od dece, zavisi da li će ovo ostati usamljeni slučaj u našoj dosad bezbednoj državi ili će pokrenuti talas sličnih događaja. Jer, da ne zaboravimo, prema količini oružja u odnosu na broj stanovnika, Srbija sa Crnom Gorom deli neslavno treće mesto u svetu, posle SAD-a i Jemena.

U prvih 10 zemalja su još i Urugvaj, Kanada, Kipar, Finska, Liban i Island.

Krivicu za masakr u Osnovnoj školi „Vladislav Ribnikar“ u Beogradu verovatno treba tražiti i u samom sistemu obrazovanja. Montenj, čuveni francuski filozof iz 16. veka, oštro je kritikovao tadašnji vaspitni sistem zato što deci „kljuka pamćenje“ umesto da razvija inteligenciju.

Prema njegovoj ideji, obrazovanje bi moralo da obezbedi harmonični razvoj cele ličnosti, dakle, duha, tela i morala. Treba nam, kaže ovaj filozof, dobra i pametna glava, a to se može ostvariti kroz razgovore, poznanstva i putovanja.

„Učenik ne treba da veruje prostim autoritetima, već treba da misli kritički“, poručio nam je Montenj, pre skoro pet stotina godina.

Uzgred, Francuzi su ovog mudrog čoveka slavili, birali za gradonačelnika Bordoa. Trudio se da pomiri katolike i protestante, pa su kod njega po savet dolazili i jedni i drugi.

Ali, da se vratim na pad Srbije. I da ponovim, Srbija je 3. maja 2023. godine pala. U ambis ju je gurnuo jedan đak. A do ivice ambisa đaka je dovelo društvo. Zato, ministre Ružiću, podnesite ostavku.

To ne boli. Boli sve ovo drugo.

Čak i da nema vaše direktne odgovornosti, učinite to ne samo iz moralnih razloga, nego kako biste otvorili novo poglavlje u srpskoj stvarnosti – podnošenje ostavki zbog neuspeha, neodgovornosti, nečinjenja. Ajde da i to vidimo.

Možda nešto počne da se menja nabolje. Ne mislim na ekonomiju, spoljnu politku, državu i teritorije, mislim na ljude. Imate šansu, ministre, da se činom ostavke koliko-toliko iskupite za javno prozivanje „zapadnih vrednosti“ kao glavnog krivca za događaj u školi.

Tog dana kada je cela Srbija zanemela od šoka i tuge, pominjanjem Zapada izazvali ste sigurno novi talas mržnje. Zar ne mislite da je dovoljno mržnje, i previše? Opet nam je, dakle, kriv neko drugi.

Da li je za ubistvo DŽona Lenona bio kriv američki pisac Selindžer, autor romana „Lovac u žitu“, budući da je ubica, Mark Čepmen, na suđenju izjavio da je bio inspirisan ovom knjigom?

Opsednut glavnim junakom Holdenom, koji će postati simbol tinejdžerskog bunta, Čepmen je zamišljao da dopisuje roman u kome, prema njegovom mišljenju, nedostaje zločin koji je trebalo da počini glavni lik.

Uprkos svim kontroverzama, stavljanjima na listu „nepoželjnih knjiga“ tokom 20. veka, Selindžer je kao pisac preživeo. NJegov roman neprekidno je među najčitanijim knjigama u svetu.

Preživeo je Selindžer, Lenon nije. Preživeće i internet, i igrice, i zapadne vrednosti, ajmo samo da se pobrinemo da nam i deca prežive školu.

I, ne, ministre, nije reč ni o kakvim vrednostima nego o globalnoj tragediji modernog društva. Ubistva u školama događala su se svuda, od Amerike, preko Velike Britanije, Krima i Rusije, do Kine.

Ono što je bizarno i zastarašujuće jeste da je počinilac ovakvog dela kod nas dečak od 13 godina.

Dete je pobilo decu. Đak je ubio đake.

Zato, ministre, podnesite ostavku. To ne boli. Boli sve ovo drugo.

Možda bi na onaj moratorijum na izdavanje dozvola za držanje i nošenje oružja u sledeće dve godine, koji je predsednik predložio, trebalo uvesti i moratorijum na promociju nasilja. Ajde da zanemimo na dve godine.

Da ćutimo i radimo. Da gledamo svoja posla. Da nikoga ne vređamo. Da ne gledamo popreko pripadnike bilo kakvih manjina. Da ćutimo i pamtimo trinaestogodišnjeg Dušana Jovanovića, koga su na putu do prodavnice presrela dva dečaka od po 17 godina i tukla do smrti samo zato što je Rom.

Da ne mrzimo drugačije mišljenje. Da ga, prosto, podnesemo. Da dozvolimo svakome da radi svoj posao. I novinarima, i tužiteljima. Da ćutimo i radimo. Ali da sa decom ne ćutimo.

Da smanjimo broj razmenjenih poruka sa mobilnih telefona, a povećamo broj sati koji ćemo provesti s njima. Da ih vidimo, čujemo, podstaknemo da pričaju, da ih saslušamo. Ajde da ćutimo i radimo. Svako svoj posao. I da bar ponekad priznamo da nešto ne znamo.

„Priznavanje neznanja je jedan od najboljih i najpouzdanijih dokaza sposobnosti rasuđivanja“, kaže Montenj. Ajde da se ne obrazujemo, već da se samo informišemo na internetu, jer nam se može učiniti da znamo sve, od politike, domaće i svetske, do medicine i vakcina. Može nam se učiniti da nam ne treba niko, ni lekari, ni političari – jer su svi loši.

A ne treba nam ni Evropa. Ne treba nam ni Zapad ni Istok. Mi ćemo sami svojim putem. Mimo sveta.

I, kako smo od takve samodovoljnosti, samosvojnosti i nacionalnog ponosa, stigli do toga da je vest o masakru u školi sa Vračara postala udarna vest na svim medijima širom planete? Izgleda da smo ipak deo sveta.

Autorka je književnica i slobodna novinarka

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.