Nije reč o masovnoj histeriji: Delovala je neka moćna fizička sila

Pogrešno je gubiti vreme i snagu na raspravu koje je oružje, odnosno oruđe (zlo)upotrebljeno. Moguće je da je u pitanju „zvučni top“ – dugosežni zvučni uređaj (LRAD = Long Range Acoustic Device) – koji, poput načina na koji to čini laser sa svetlošću, usmerava zvuk na daljine od više stotina metara ili čak i znatno dalje (više od 10 km).

Došlo bi u obzir i mikrotalasno, elektromagnetno i drugo oružje sličnog dejstva, uključujući vrtložni prstenasti top (Vortex Cannon) – spravu koja izbacuje prsten vazduha ili gasa u vidu udarnog talasa, a ima oblik koluta dima izašlog iz usta veštog pušača.

Prsten je nevidljiv, ali dovodi do vrtložnog vetra, a često je i nečujan, što se kosi sa doživljajem očevidaca sporne večeri. Doduše, čujnost zavisi od korišćene frekvencije (ako je ispod 20 Hz, neuhvatljiva je za ljudsko uvo).

Osnovno je da je delovala neka moćna fizička sila. Dakle, nije reč o simulaciji. Onako usklađenu reakciju mnogih hiljada statista ne bi čak ni posle mesec dana uvežbavanja mogao da priredi majstor veličanstvenog spektakla Sesil de Mil.

Podjednako nerealno je govoriti o masovnoj histeriji. Podsetimo da je to fenomen nastao kada grupa ljudi istovremeno ispolji iracionalne strahove, emocije ili ponašanje, a u odsustvu realne pretnje, ili je, eventualno, povod nesrazmeran reakciji. Kako sam još pre 10 godina pisao u „Danasu“ objašnjavajući da panika u srednjoj školi u Šajkašu nije nastala zbog „inhalatorne intoksikacije“ (udisanja otrova), masovna histerija predstavlja epidemijsku pojavu poremećaja zdravlja koji nisu izazvani biološkim, fizičkim ili hemijskim uzrocima. Simptomi, dakle, nemaju organsku osnovu. Drugim rečima, sve je u glavi, ali nije u pitanju pretvaranje, već nesvesno podražavanje.

Pogledajmo zašto sporni događaj nije i ne može da bude masovna histerija:

1. U savremenom svetu nije zabeležena epidemija masovne histerije koja je zahvatila više desetina hiljada ljudi. Rekordom se smatra 4009 prijavljenih pojedinaca na KiM marta 1991. godine. Znam dobro o čemu pišem, jer je opšteprihvaćeno objašnjenje da u podujevskoj školi nije puštan otrov u albanska odeljenja kroz sistem za ventilaciju (Z. Radovanovic, Br Med J, 308:138, 1994), već da je reč o masovnoj histeriji (Z. Radovanovic, Europ J Epidemiol, 12:101-113, 1996).

2. Tačno je da se masovna histerija po pravilu prenosi pogledom i zvukom (okidač neretko bude i zapažanje prvoobolele osobe da se oseća neobičan miris). Međutim, ne samo bezobrazno, već i glupo zvuči teza da su se redari kod Pionirskog parka uzvrpoljili, pa se taj nemir navodno prenosio s jedne osobe na drugu. Iz snimaka se jasno vidi da se sredina kolovoza praznila bezmalo brzinom kojom se kreće ferari u Monci. Nije bilo vremena da se gleda šta drugi rade i da se podražava njihovo ponašanje.

3. Sličnu derogativnu kvalifikaciju zbog svoje uvredljivosti zaslužuje i sugestija da akustičnog nadražaja nije ni bilo, već da je u pitanju umišljen doživljaj. Poput mnogih hiljada prisutnih, svedočim da je do nas naglo stigao sveprožimajući, krajnje prodoran i neprijatan zvuk, kao da se skoro kosmičkom brzinom približava opasna pretnja. To je razumljivo, jer sonično oružje nije pravljeno da zvuči kao Albinonijev adađo, već da postigne što jači efekat uznemirenosti i nelagode.

4. Kod masovne histerije smetnje ne traju dugo, ali se mere satima ili čak danima. Opet se pozivam na svoj lični doživljaj – supruga i ja smo bili oboreni i pregaženi, ali jedva da je prošlo 5-6 sekundi kako su se ljudi vratili i pružili nam ruke. Kao merodavniji izvor, to pokazuju i snimci događaja – vrlo brzo je ponovo popunjen kolovoz.

5. Masovna histerija se često ispoljava dramatičnom slikom, uz simptome i znake koji mogu da deluju bizarno (onesvešćivanje, vrištanje, grčevi i sl). S druge strane, simptomi i znaci ispoljavani u subotu i nedelju odgovarali su opisu dejstva sonične bombe – oštećenje sluha, bol ili zujanje u ušima, mučnina, vrtoglavica, pritisak u glavi i grudima, dezorijentacija usled jakog zvuka itd.

6. Tipičnu uzrasnu grupu pogođenu epidemijom masovne histerije predstavljaju tinejdžeri, češće devojčice, kada umišljena pretnja deluje kao okidač. Recimo, jednoj učenici se učini da nešto smrdi i celo odeljenje počne da kašlje i da se guši. Grupu okupljenu sporne večeri činili su svi uzrasti, nekada i po tri generacije iste familije zajedno.

7. Teško je naći primer u svetskoj literaturi da se epidemija masovne histerije javi kada su ljudi u stanju kontemplacije, predani molitvi, odavanju pošte i sl. Krajnje bi bilo neobično da baš u takvom trenutku, kada je svako okrenut sebi, prokuvaju unutrašnji nemiri.

Dakle, napad je bio stvaran, a ne umišljen. Posebno je ogavno što je ostvaren u vreme kada je odavana pošta poginulima.

Advokat Boža Prelević se neće ljutiti ako se pozovem na njegovu ocenu iz privatne prepiske. Po njemu, suludi nasrtaj vlasti na narod – bez razmatranja da će u stampedu možda stradati stotine ili hiljade ljudi – njihova je „Ibarska magistrala“ od koje se neće oporaviti dok ne padnu.

Sigurno je da je posle napada bilo – i to ne malo – individualnih histeričnih reakcija. Ta okolnost ne menja prirodu samog događaja, ni njegovog uzroka, kao što, primera radi, NATO agresija, bez obzira na mestimična reaktivna ispoljavanja histerije, nije bila masovna histerija.

Postavlja se zato pitanje zašto se u javni diskurs uvodi besmislica kao što je „teorija“ o masovnoj histeriji. Čak i ako se na kraju složimo da je neosnovana, to je kao da se zamajavamo raspravom o obliku Zemlje da bismo na kraju zaključili da je najverovatnije okrugla.

Pravo pitanje je ko je udario na narod. Dopustimo da nije vojska, uveravaju nas da nije ni policija, pa čak da nije ni BIA. Ako bi zaista bilo tako, pokazano neznanje jako nepovoljno govori o sposobnosti naših bezbednosnih organa.

Autor je profesor Medicinskog fakulteta u penziji

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.