Masovne tužbe i izveštaj Evropske komisije za 2023.

Tradicionalno, ocene iz izveštaja država nastoji da prikaže pozitivnijim nego što zaista jesu, dok civilno društvo nastoji da ukaže građanima da birani diplomatski ton izveštaja, zapravo, potcrtava veoma lošu situaciju kada su u pitanju stanje i napredak.

Evropska komisija je ove godine imala naročito težak zadatak – kako ukazati da stvari ne stoje dobro, a istovremeno, ne isprovocirati vladajuću strukturu i ne pogurati je u suprotnom smeru, ka sferi ruskog uticaja.

Pored opštih ocena o napretku, pažnju države, civilnog društva i medija, naročito privlače ocene, koje se tiču stanja i napretka u vezi sa Klasterom 1: Vladavina prava i osnovna prava (Poglavlje 23 – Pravosuđe i osnovna prava i Poglavlje 24 – Pravda, sloboda i bezbednost).

Kako se kroz svoj rad bavim prvenstveno Poglavljem 23 (pre svega, pravosuđem) sa kojim je Poglavlje 24 po pitanju mnogih tema usko povezano, smatram da je u izradu Izveštaja uloženo dosta rada, bogat je podacima, ima korisnih informacija, ali nemam nikakvu dilemu – situacija je mnogo gora nego što Izveštaj kaže.

Postoje problemi, situacije i fenomeni, koji se u Izveštaju za poglavlja 23 i 24 (pa i u celokupnom izveštaju) uopšte ne pominju, a morali bi naći svoje mesto. Izveštaj ne pominje sledeće izraze: advokatura, advokatska komora, masovne tužbe (niti masovne parnice ili „masovke“), pravobranilaštva, sudski veštak, otvoreni podaci…

Nema ni situacija, problema, kao i negativnih fenomena, koji se uočavaju u vezi sa ovim pojmovima: etička, disciplinska i uopšte odgovornost advokata, advokature i advokatskih komora; zloupotreba masovnih tužbi; problematika vezana za oblast sudskih veštačenja; nedovoljni kapaciteti lokalnih pravobranilaštva; neujednačena praksa postupanja pravobranilaštva…

Kada je u pitanju krivični postupak, ne pominju se tužilačka istraga, načelo oportuniteta, kaznena politika, tužilačka policija (doduše, nemamo je, ali, da li treba da je imamo?); izraz „oštećeni“ se pominje samo na jednom mestu i to u nazivu propisa.

Gotovo da i nemamo informaciju o percepciji građana o radu pravosuđa, odnosno, da li su građani zadovoljni radom pravosuđa. Besplatna pravna pomoć se pominje samo na jednom mestu (u slučaju tražilaca azila). Nemamo ni pokušaj odgovora da li naš sistem besplatne pravne pomoći adekvatno funkcioniše.

Trebalo bi mnogo više prostora da se na svaku od ovih problematika detaljnije osvrne. Stoga ću se u nastavku prvenstveno fokusirati na fenomen masovnih tužbi, jer se kroz njega ukršta, susreće i dovodi do apsurda nekoliko segmenata bitnih za funkcionisanje, ne samo pravosuđa, već celokupne vladavine prava.

Dakle, masovne tužbe ili masovne parnice ili „masovke“, su predmeti u građanskoj materiji, sa identičnim ili suštinski sličnim zahtevima. Vode se po pravilima postupka u sporovima male vrednosti.

Traju relativno kratko i završavaju se na jednom ili nekoliko ročišta, a prepoznatljivi su i po tome što se kao punomoćnici u tim parnicama javljaju isti advokati.

U mnogim slučajevima pravo na pravnu zaštitu, predmet je svojevrsne zloupotrebe, jer podizanje tužbe nije usmereno na zadovoljenje pravnozaštitne potrebe građana, već se ostvaruju neki drugi nedopušteni interesi.

Stvarni cilj „masovki“ nije otklanjanje posledica povrede prava, već ostvarivanje naknade troškova parničnog postupka, koji daleko prevazilaze iznos neizmirenog potraživanja (potraživanja su često bagatelna i za zastupanu stranku neretko suštinski nebitna).

Postupci se u značajnom broju pokreću onda kada se uspostavi potpuni mehanizam predvidljivosti toka i ishoda sudskog spora. Imajući u vidu njihovu brojnost i učestalost, one, sa jedne strane, u značajnoj meri ugrožavaju budžet, čime se dovodi u pitanje normalno funkcionisanje određenih državnih organa i organizacija, javnih preduzeća i jedinica lokalne samouprave, a sa druge strane, neretko predstavljaju, osnovni, ako ne i jedini izvor prihoda pojedinih advokata.

Ova pojava obesmišljava advokatski poziv, posebno imajući u vidu da se veliki broj advokatskih kancelarija često bavi samo ovakvim sporovima i angažuje određeni broj „spoljnih saradnika“ za pronalaženje klijenata, kojima za takvo angažovanje isplaćuju odgovarajuću materijalnu nadoknadu.

Poseže se za cepanjem potraživanja, jer ono doprinosi uvećanju broja predmeta pred sudovima i tuženog opterećuje dodatnim troškovima parničnog postupka. Ponekad su propraćene i određenim udruženjima građana, koja nastoje da mobilišu građane da se pridruže masovkama, odnosno tužbama.

Ovakvih parnica ima gotovo u svim oblastima, ali su u javnosti najpoznatiji slučajevi vojnih rezervista, „nacionalki“ (predmeti protiv Nacionalne službe za zapošljavanje), vojnih penzionera, policijskih službenika, poljoprivrednih osiguranika, „vrtići“ (tužbe roditelja kojima je naplaćen veći iznos naknade za boravak dece u predškolskim ustanovama), tužbe za neisplaćenu naknadu eksproprijacije i javnosti verovatno najpoznatiji slučaj, protiv banaka, zbog naplate troškova obrade kredita.

Tužbe protiv banaka su ujedno jedine „masovke“ gde nije bio ugrožen državni budžet, već strani fondovi. One su i jedini slučaj gde je država reagovala „odozgo“ protiv masovki, a u korist budžeta stranih banaka, odnosno, inostranih fondova. Dakle, „masovke“ su najsigurnije kad se tuži državni budžet.

Koliko je na ovaj način novca poreskih obveznika izvučeno, teško je proceniti. LJudi koji znaju ponešto o ovoj temi će vam reći, da su iznosi svakako značajno veći od 100 miliona evra.

Istraživanja o ovoj temi gotovo i da nema. Koalicija Pravosudna baza jug je realizovala istraživanje „Fenomen masovnih tužbi“ autora dr Nebojše Stankovića (čije nalaze u dobroj meri koristim u ovom tekstu). Istraživanje se bavilo ponajviše tužbama podnetim protiv Nacionalne službe za zapošljavanje (NSZ), zbog manje isplaćene naknada po osnovu nezaposlenosti. Fokus je bio na filijalama u Nišu, Leskovcu i Vranju.

Tako recimo, na dan 31. 12. 2016. godine, NSZ je vodila ukupno 40.475 sporova, u kojima se pojavljivala kao tužena po osnovu manje isplaćene novčane naknade.

Sporovi su vođeni na nivou filijala. Rashodi NSZ iz grupe Naknade štete za povrede ili štetu nanetu od strane državnih organa iskazani su i izvršeni u ukupnom iznosu od 1.42 biliona dinara.

Dakle, „nacionalke“ su javni budžet samo u 2016. koštale po tadašnjem kursu 11.6 miliona evra. U 2018. su koštale 10 odsto više, jer ih je više i bilo. A gde su ostale godine? A gde su ostale vrste „masovki“?

Koliko od toga tačno ide advokatima, nemoguće je precizno utvrditi, ali je pomenuto istraživanje utvrdilo da je odnos između dosuđenog iznosa glavnog duga (dakle, iznos koji ide građanima koji tuže) i troškova postupka (iznos koji ide advokatima) u predmetima gde su tužene filijale Niš, Leskovac i Vranje bio u proseku 1:3 u korist advokata.

Dakle, ilustrativno, na jedan dinar koji dobije tužilac u parnici (građanin), tri dinara dobije advokat koji ga zastupa. Od ukupnog broja sporova u kojima se NSZ pojavljuje kao tužena u pomenutoj 2016, čak 27 odsto vođeno je na nivou Filijale Niš (skoro 11.000 postupaka); 13 odsto na nivou Filijale Prokuplje; osam odsto na nivou Filijale Vranje; šest odsto na nivou Filijale Beograd; dok je četiri odsto sporova vođeno na nivou Filijale Leskovac.

Zašto su „masovke“ naročito prisutne na jugu Srbije, ne samo u slučaju „nacionalki“ već i u drugim „masovkama“ kompleksna je priča, za koju treba mnogo više prostora.

Kada posmatramo zatrpavanje sudova masovnim tužbama, na prvu loptu se sažalimo na inače preopterećene sudije, koje se dodatno opterećuju predmetima, jer je neko smislio „dobru foru“.

Međutim, nekim sudijama masovne tužbe odgovaraju. Naime, one su tipskog karaktera, postoje pelcer presude i brzo se rešavaju. Isprva rešavate lake predmete, ostvarite propisanu normu broja rešenih predmeta, te se onda možete natentane posvetiti složenim predmetima. Ili im se i ne posvetiti, jer normu ste već ostvarili.

Radi suzbijanja ovog štetnog fenomena, potrebno je, između ostalog:

– uvođenje (tačnije, vraćanje) kolektivne tužbe u pravni sistem Srbije
– zabrana cepanja potraživanja
– ujednačavanje sudske prakse
– ozbiljnije bavljenje problematikom vezanom za sudske veštake (i nalaze veštaka) posebno u slučajevima masovnih tužbi
– informisanje stanovnika o ovom problemu (naročito stanovnika južne i centralne Srbije)
– podizanje svest o disciplinskoj odgovornosti advokata i advokatskih komora
– podizanje kapaciteta lokalnih pravobranilaštava.

Većina ovih intervencija se može ostvariti isključivo kroz izmene Zakona o parničnom postupku. Tokom prve polovine 2021. godine završen je rad Ministarstva pravde na izradi Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku.

Ovo je bio obiman posao na kome je radila petnaestočlana radna grupa, koju je formiralo Ministarstvo. Nakon objavljivanja nacrta, usledio je ulični protest advokata 2021. Ministarstvo je odustalo i od tada nema pomaka u vezi sa ovim zakonom.

Posvećivanje prostora ovom fenomenu u sledećem Izveštaju Evropske komisije o napretku je svakako nešto što se čini neophodnim i što bi moglo da pomogne suzbijanju ove štetne pojave.

Autor je programski direktor Odbora za ljudska prava Niš (CHRIN) i koordinator koalicije Pravosudna baza jug (PBJ)

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.