Mašta je ono što nas čini ljudima

Ukoliko ne bismo poštovali ove društvene konvencije, nastupio bi haos i društvo bi se raspalo. Ali, tu je čvor. Status quo nije fiksiran. Dogodila se pandemija kovida 19 i uređeni svet se raspao.

Realnost stvaralaštva u kulturi danas se značajno promenila: samo određeni broj umetnika može da ostvari uslove za pristojan život radeći isključivo svoj posao.

Povećao se broj onih koji su nesigurni zbog prihoda od svojih umetničkih angažmana. Na jesen će se situacija dramatično pogoršati.

Ako gledamo dalje u budućnost, neće biti održivo da umetnici i administracija budu stalno zaposleni. Istovremeno, veliki izazov će biti kako podržavati i čuvati institucije čije je stabilno funkcionisanje uslov za njihov opstanak.

Da li je to spoj nespojivog ili je to samo privid nespojivog?

Mladi ljudi koji danas ulaze u oblast kulture rastu i razvijaju se u različitim okolnostima od onih generacija koje su svoj put u umetnosti počele pre 25 godina.

Sećam se kada smo tada uveli jednu talentovanu generaciju studenata glume u Pozorište „Atelje 212“.

Starije kolege su sa nevericom gledale desetak mladih umetnika koji su preplavili scenu, garderobe i omiljeni bife.

Uskoro su „ovi mladi“ preuzeli repertoar, a danas predstavljaju stubove srpskog pozorišta. Takva najezda talenata na teatar se kasnije nije ponovila.

Umesto da svoje ishodište i utočište nalaze u pozorištima, mladi glumci su prinuđeni da prihvataju efemerne uloge na „kastinzima“ za brojne televizijske serije.

Jedna od važnih promena jeste izmena obrazovnog sistema i otvaranje novih mogućnosti školovanja i usavršavanja.

Dolazeće generacije drugačije izgledaju od prethodnih i imaju posebne finansijske i ostale potrebe.

Među njima je smanjeno interesovanje za linearne karijere, kao i za višegodišnje posvećivanje određenoj instituciji.

Uz to, primećuje se da mlađe generacije nemaju radnu lojalnost kakvu su imali prethodnici. To sadašnja vremena ne dopuštaju.

Zbog toga, mi moramo da ohrabrujemo mlade ljude, da podržavamo i investiramo u njihovu edukaciju kako bi pripremljeni i motivisani ulazili u oblast kulture – kao njeni stvaraoci ili kao deo njene organizacione i poslovne strukture. Jednostavno – da radimo za njih i da radimo sa njima.

U pojedinim krugovima ima puno lamentiranja nad činjenicom da se kulturne institucije usmeravaju ka tržištu.

Istovremeno, mi nailazimo na uspešne primere da privatni sektor podržava pojedine umetničke delatnosti koje su bile tradicionalno vezane za kulturne institucije. Privatni izdavači? Privatni festivali? Čak i privatne opere? Zašto da ne.

Najvažnije je da ova „elektrana za proizvodnju strasti“ snabdeva hiljade ljudi žestokim osećanjima koje predstavljaju bolno lep praznik duše. Međutim, kada započne diskusija o javno-privatnom partnerstvu u kulturi ili o podršci privatnom sektoru koji je na gubitku zbog pandemije, preovlađuju negativne ocene.

Misije kulturnih ustanova podrazumevaju da se umetnost stvara kako bi donela izvrsnost u oblasti i bila dostupna publici.

Ukoliko takvu misiju ostvaruje privatni sektor, tome se treba radovati i tražiti mogućnost za partnerstvo.

Predstave nezavisne scene ili nezavisnog sektora su „osuđene“ da svoju budućnost traže na tržištu kulture. Njihova uspešnost se meri brojem izvođenja i priznanjima na festivalima.

Umesto da budemo uznemireni mogućim negativnim efektima komercijalizacije, trebalo bi razmišljati o tesnim razlikama između komercijalnog i umetničkog. Uostalom, publika svoje odluke donosi prema kvalitetu ponuda.

S tim u vezi postavljaju se pitanja održivosti stalnih kulturnih institucija i u oblastima u kojima njihovu misiju može da preuzme privatni sektor.

Umesto da govorimo o budućnosti institucija koje gube svoju kulturnu misiju iscrpljujući se u sindikalnim borbama, umetničkim korupcijama i zanemarivanju mlađe generacije stvaralaca i izvođača, razmislimo o dobitku koji je moguć u kvalitetu kulturnih usluga, podsticanju savremenog visokog stvaralaštva i ohrabrivanju inovacija.

Ako je to tranzicija institucija, možemo li verovati u njen pozitivan ishod? Razmišljajmo o transformaciji kulturnih institucija sa usmeravanjem na određene dugoročne ciljeve, umesto o uprošćenoj kulturnoj ponudi.

Mašta je ono što nas čini ljudima. Vinsent Van Gog se pitao: „Šta bi život bio kad ne bismo imali hrabrosti da pokušamo bilo šta?“ Na to bi odgovor, verujem, bio – dosadan do granice sa besmislom.

Suočeni sa novim talasom pandemije koji bi vrata postojećih institucija mogao da ostavi zatvorenim i sledeće sezone, hajde da razmislimo i pokušamo da promenimo ono što izgleda nemoguće.