Matriks arhitekta Vučić

Kao neko ko svakodnevno manifestuje simptome border-line sindroma, Vučić spaja nespojivo i otkriva radikalski arhetip sveopšte kontradikcije koji dobija potvrdu i kroz vreme i kroz ogledne primere.

Vojislav Šešelj bio je najmlađi doktor pravnih nauka, ali ga današnja publika prepoznaje kao stand-up happy političara koji u crnoj togi presuđuje u rijaliti sudnici o bračnoj krizi kepeca i kretena.

Tomislav Nikolić je dugo gradio imidž domaćina Šumadinca, ali ostaće upamćen po finansijskim mahinacijama svoje supruge, nelegalnoj vikendici i nedosanjanom drugom mandatu.

Njihovo vanbračno dete, koje trenutno obavlja funkciju predsednika države, piroman je u uniformi vatrogasca, mirotvorac sa višedecenijskim stažom ratnohuškača, najevropljanin sa ambicioznim projektom produžetka kineskog zida na potezu Batrovci-Horgoš.

U njemu je permanentni sukob persone i senke. Persona je društveno prilagođeni deo ličnosti koja je nastala strogom dresurom prozapadnih tutora, trenera i spin-doktora.

Iza nje je tamna, zlokobna, nedokučiva senka. Taj mračni deo njegove psihe je koncentrat mržnje prema onima koji su ga naterali na dresuru, sve one traume nedovoljno duboko potisnute koje ključaju kao lava u neugašenom vulkanu koji nestrpljivo čeka priliku da eruptira.

Kako bi izbegao slom podvojene ličnosti on se okružio psima čuvarima, pobesnelim džukelama koje drže mrtvu stražu u javnom i virtuelnom prostoru, verno čuvajući gazdin lik i delo, ili u ovom slučaju, likove i nedela.

Možete ih videti kako poslušno šene kada ih nahrane i napoje u ružičastoj ili veseloj štenari i kako po dogovorenoj komandi laju, reže ili ujedaju žrtvu koju je gazda izabrao tog dana.

Da li se iko još uvek čudi zašto je snimak Vučićevog onlajn mitinga postao viralan? Zar on nije arhitekta srpskog matriksa i zar mu ne priliči takva scenografija?

Ko nam je kriv što smo pre tačno osam godina uzeli plavu pilulu iz grobareve ruke i besno je zalili tomovačom? Posle dva puna mandata terapija je ista, samo se doza povećava.

SNS je kancer koji uništava sve čega se dotakne.

Taj hipertrofirani politički monstrum ne može se objasniti ni Vučićevom harizmom, ni vojničkom disciplinom njegovih sledbenika. Jasno je da se radi o neprirodnoj pojavi koja je poput organizma sa viškom hromozoma – deformisan i nesposoban za duže trajanje.

Mnogi se pitaju da li smo dotakli dno i na kojoj dubini će se završiti ovaj naš sunovrat. Nemojte imati dilemu, sa njima uvek može gore, samo treba biti dovoljno strpljiv.

Britanci su na konkursu za moreplovce uvek birali neplivače, jer su znali da će oni braniti brod po cenu života. Slično je i u regrutnom centru vladajuće stranke.

Iz društvenog taloga se vade i priliku dobijaju kadrovi sa debelim slojem putera na glavi, jer će oni po cenu funkcije (čitaj – života) braniti režim koji im nije obezbedio samo privilegije, već je i garant njihove slobode.

Postoje dva načina da imate najveću kuću u ulici. Prvi je da sazidate najviše spratova, a drugi je da porušite sve ostale. Da bi postali odlučujući faktor u državi naprednjaci su upotrebili drugi način.

Razlog zašto SNS izgleda tako velik je pogrešna perspektiva posmatrača. Ta stranka je toranj koji je jedini preživeo zemljotres, namerno izazvan iz poznatog seizmičkog centra. Ali, njihovih famoznih 40% nije najveći problem srpske demokratije.

Mnogo opasnije po društvenu stabilnost predstavlja jaz između prvoplasiranog i konkurenta. Taj jaz je veštački i jednako opasan za obe strane.

U takvim uslovima Srbija dočekuje novu izbornu trku. Pojedini opozicioni lideri zatrčali su se na Vučićevu udicu pravdajući se da su osetili njegovu krv.

Ne shvataju da je u močvari jedino moguće omirisati urin kojim on godinama tušira opoziciju. Neki se silom prilika dostojanstveno sklanjaju, oni uporniji mazohistički trpe i navlače kabanicu, a na zaprepašćenje publike neki sada trče ka tom mlazu, radosno pevušeći sa sunđerom i sapunom u rukama.

Izgleda da će kasno shvatiti da Vučić nije u nokdaunu, da nije čak ni na konopcima, već da od tih konopaca pravi mrežu u koju će oni uleteti i koja će na kraju postati njihova omča.

Mi koji smo ostali u ostatku ostatka Demokratske stranke pokazali smo doslednost prema ideji koja nas okuplja, prema organizaciji kojoj pripadamo, prema (malobrojnim) glasačima koji nam uporno ukazuju poverenje.

To nas obavezuje da budemo dosledni i prema odlukama koje donosimo. Kompromisi u prošlosti koštali su nas budućnosti koju smo želeli. Od nemuštog dogovora sa „crvenkapama“, preko koaliranja sa kočničarima, do mirenja sa socijalistima.

Politika bojkota kao legitimnog instrumenta kojim zahtevamo regulaciju izborne trke i normalizaciju društvenih odnosa mora biti naša moralna tačka oslonca. Ne smemo pasti pod uticaj licemernih ideoloških higijeničara koji bi DS stavili na klupu za rezervne igrače sa epizodnom ulogom da zamene istrošene građanoidne oportuniste.

Poverenje se teško stiče, ali se lako gubi, kao što se i život gradi decenijama, a može se upropastiti u trenutku.

Ko sada napusti odluku o bojkotu iskače iz voza koji ulazi u glavnu stanicu. Oni koji prelaze na drugu stranu ili plaćaju cenu ranije podignutih kredita kod režimskih poverioca ili plaćaju cenu svoje samouverenosti bez pokrića.

DS nema izbora i za DS nema izbora.

Oni koji pokušavaju da od simbola slobode, pluralizma i demokratije naprave preparirani trofej koji će Vučić kačiti i skidati sa eksera, moraju dobiti jasan i nedvosmislen odgovor. Jednog Zorana smo izgubili i izgubili smo državu, možda i zauvek. Ako ovog Zorana izgubimo, izgubićemo stranku as we know it, možda i zauvek.

Autor je lekar, član Glavnog odbora Demokratske stranke