Medenica, Arabal i Filip David

Ne verujem da sam se to upitao jedini ja kad se juče pojavila slika sa zatvaranja Bitefa, i na slici Ivan Medenica sa premijerkom Anom Brnabić: zar je Medenica – slika govori više nego sto reči – stvarno morao da se ponaša onako snishodljivo prema osobi čija je vlada negacija svega što simbolizuje Bitef koji on vodi? I da bez znaka napetosti, ili nelagode, odsluša ocene o Bitefu na koje se premijerka usudila (ne u brizi za Bitef nego u agitaciji za svoju vladu, boli nju dupe za Bitef)?

Pritom joj se, da ništa valjda ne bude nedorečeno, još i zahvalio na pomoći koju navodno pruža festivalu. Pristojnost? Oportunizam? Udvorištvo? Pragmatizam najzad? Ja se odlučujem da kažem: slab trenutak. Slab Medeničin trenutak, jer je on, isti, uradio velike već stvari na ovome festivalu, koje su ga, kao i sama slava Bitefa, obavezivale ipak na drugačije ponašanje. Jer: ovo je vlada nasilja i neslobode (zar treba da dokazujem?), i imaš li posla s njom ruke ti ne mogu ostati čiste. Obavezuje ga i veliki Arabal, kojem je samo nekoliko sati ranije imao predati povelju Bitefa – a sigurno zna (ne može da ne zna) da taj isti Arabal ne samo da nije nikad stisnuo ruku Franku, nego je tovario na njega drvlje i kamenje. Nemojte, međutim, pomisliti da je ovo govor jedne ortodoksne svesti. Nije.

Ali ovo jeste govor o moralnom imperativu – protiv pristajanja, protiv ravnodušnosti – bez kojeg je teško naći ljudski smisao svakog delovanja. Filip David je pre neku godinu dao primer: pred tadašnjim predsednikom države Nikolićem, njemu u oči, rekao da ga njegovo prisustvo, dok prima nagradu u Narodnoj biblioteci, duboko uznemirava. Zašto se, dođavola, Medenica nije setio Davida? I pustio ciničnu premijerku da mirno gleda predstavu bez njegovog podaničkog osmeha.