Mediji drže Srbiju u stanju borbene gotovosti

Šta ima uznemirujuće u činjenici da su oružane snage spremne za rat? Vojni analitičari su nas ubeđivali da to nije ništa strašno, da nema nikakve stvarne opasnosti, a ozbiljni mediji su analizirali različite stepene borbene gotovosti, hladno, bez ikakve zabrinutosti.

Dobro, ima u tom rezonovanju i racionalnosti. Znamo da predsednik Kosova Hašim Tači i Vučić plešu svoj tango međusobnih provokacija kao po dogovoru, teško je ozbiljno shvatiti podizanje tenzija kojima obojica pribegavaju kad god im se prohte. Igranje vatrom u šumi postalo je njihova omiljena zabava, jedini problem s tom vrstom igre je što može lako da se otrgne kontroli i preraste u požar, koji ne bi mogla da ugasi ni sva voda iz jezera Gazivode. Ciničniji deo javnosti je mogao da se zapita zašto je borbena gotovost podignuta baš sad. Pa bilo je toliko zgodnih prilika da se zapreti ratom, koje su uzalud propuštene.

Širenje straha, mržnje i šovinizma

Recimo, mogla je vojska da bude alarmirana i kad je u Kosovskoj Mitrovici uhapšen direktor Kancelarije za Kosovo i Metohiju Marko Đurić. Slanje voza „Kosovo je Srbija“ na jug takođe je propušteno, a ne znamo zašto. Svaki put kad bi briselski pregovori zastali ili dospeli u ćorsokak, to je moglo da posluži kao zgodan povod za stavljanje bar nekih vojnih jedinica u stanje pripravnosti.

Zapravo, mogao je predsednik da izda naređenje o povećanju borbene gotovosti i bez ikakvog povoda, onako larpurlartistički. Javnost u tome ne bi videla ništa čudno, pošto se ionako nalazi u stanju u kojem bi i izbijanje novog rata dočekala kao nešto sasvim prirodno. Stavljanje vojske i policije u stanje povišene pripravnosti nije delovalo uznemirujuće zato što se čitava nacija već godinama nalazi u stanju povišene borbene gotovosti, pre svega zahvaljujući udarničkom radu medija odanih vlastima.

Redovni čitalac tiražnih tabloida mogao bi lako da pomisli kako se Srbija nalazi u neprijateljskom okruženju, kako joj susedi neprestano rade o glavi, kako je po susednim zemljama već završena opšta mobilizacija i stotine hiljada vojnika samo čekaju naređenje, pa da upadnu u Srbiju i izvrše okupaciju. Tabloidi iz dana u dan šire strah, raspiruju etničku mržnju i šovinizam prema susednim narodima, redovno prikazujući Hrvate, Bošnjake, Albance i Crnogorce kao zaklete neprijatelje Srbije. I to kao neprijatelje koji svakog trenutka mogu da napadnu Srbiju.

Srbija okružena neprijateljima

Dovoljno je pogledati naslovnice popularnih tabloida, pa videti da se Srbija neprestano nalazi u stanju neposredne ratne opasnosti. Tu, naravno, prednjači neprevaziđeni Informer koji donosi vesti tipa „Dramatičan apel iz Kremlja: Balkanu preti rat“, uz utešni lid koji obećava pomoć iz bratske Rusije: „Srbiji pod hitno poslati S-300, avione, tenkove“. Na Zapadu ništa novo, osim da će Srbija uskoro zaratiti: „CIA upozorila Vašington: Ako Albanci krenu na sever Kosova Srbija ulazi u rat, a Rusi šalju oružje i specijalce!“ Srećom, tu je ruski hazjajin da nas zaštiti: „Ne ostavlja nas na cedilu – Putin: Srbija mora biti sila“. Ne preti Srbiji opasnost samo s juga, već i sa tradicionalno neprijateljskog zapada, ali i za to ima leka: „Hrvati u panici: Kinezi nam predaju oružje vredno milijardu dolara“. Ima i sočnih vampirskih detalja: „Tajni transkripti otkrili ustaške planove – Milanović: Voleo bih da se napijem krvi Srbima“. A ponekad se naši neprijatelji i ujedine: „Šokantno otkriće srpskih službi: Gotovina sprema Šiptare za rat“. Antisrpska alijansa raste li raste: „Udružili se Turci i Šiptari: Erdogan sprema Ramu i Tačija za rat“. Ne treba zaboraviti ni opasnosti koje vrebaju iz Bosne: „U Sarajevu spremaju veliko zlo: Hoće rat, hoće da kolju Srbe“. Ako slučajno niste primetili, tu je „Informer“ da vas obavesti o tome šta se zapravo dešava: „Rat na Balkanu je počeo: Srbija nema mnogo vremena da se pripremi za odbranu!“ Potonja vest je iz aprila prošle godine, u kojoj fazi je trenutno narečeni rat nije nam poznato.

Za Informerom ne zaostaje mnogo ni Srpski telegraf. Sa njihovih naslovnica vrište upozorenja na zlo koje nam se sprema. Ima tu ekskluzivnih saznanja, dostupnih samo vidovnjacima, ekstrasensima i redakciji tabloida: „Ekskluzivno otkrivamo: Plan OVK za napad na Srbiju i Makedoniju“. Na albanske pretnje smo već navikli, ali zna se ko nam je najveći neprijatelj: „Opasne igre oko Srbije i Srpske: Bakir spreman za rat“. Da budemo sasvim konkretni: „Bakir sprema masakr: Srpska će nestati u krvi za 15 dana“. Nije lako otkriti neku novu svetsku zaveru, ali za istraživačke novinare s bogatom maštom ništa nije nemoguće: „Amerikanci raskrinkali kreatora haosa: Sorošev ratni scenario za Balkan“. Soroš zapravo želi da na Balkanu započne globalni sukob i uvuče Rusiju u Treći svetski rat. Srećom, Kremlj ima odgovor: „Putin: Sravniću NATO nuklearkama“.

Vrhovni komandant tabloida

Gde stade „Srpski telegraf“, nastavi „Alo“. Vest sa naslovnice uoči Vučićeve posete Kosovu: „Šiptari prete: Puškama na Vučića“. Ali, ni po završetku posete stvari ne stoje ništa bolje: „Političari u Prištini u panici posle Vučićeve posete Kosovu: Šiptari krenuli na Srbiju uz pomoć Mila i Zaeva“. Albanci, Crnogorci i Makedonci nisu usamljeni u svom ratnom pohodu na Srbiju, prilično nevidljivom: „Kolinda sprema napad na Srpsku“. Imate li utisak da neko nedostaje? Bez brige, i Bosanci su tu: „Vučić i Dodik mete Alijinog gorile“. Ako telohranitelj ne uspe, imamo huligane: „Bakir šalje najozloglašenije navijačke grupe u Banjaluku: Horde zla ruše Dodika“.

Tabloid Kurir se koleba između opozicionog statusa i odanosti velikom vođi, ali kroz sve mene uređivačke politike ipak pokazuje i neke konstante. Ima nade da ovo nepodnošljivo mirnodopsko stanje uskoro prestane: „Odlepio, hoće rat – Tači: Na Srbe ćemo opet puškama“. Mnogo bi nam lakše bilo ako bismo znali tačan datum napada, da se pripremimo na vreme: „Teroristi OVK prete: Totalni rat počinje 12. maja!“ Pomenuti maj je bio još 2015. godine, tada nismo imali sreće, ali nada uvek postoji. Mala lekcija o kreativnoj upotrebi veznika: „Haos u Makedoniji: Rat preti i Srbiji!“ Ako rat preti „i Srbiji“, to znači da je u Makedoniji rat već počeo. Šteta samo što ih niko o tome nije obavestio, propadoše toliki mladi ljudi po kafićima, a mogli bi lepo da daju život za otadžbinu. Na kraju, reč ima vrhovni komandant tabloida: „Vučić: Ne bih da prejudiciram, ali situacija je složenija nego pred Prvi svetski rat“.

Ovakve i još gore naslove svakog bogovetnog dana čitaju stotine hiljada građana Srbije, zagađujući svoj mozak strahom i mržnjom. Ratovi koje tabloidi neprestano najavljuju u stvarnosti ne postoje, ali zato postoji specijalni rat koji mediji vode protiv građana Srbije, bombardujući ih svakodnevno ratnohuškačkim, mrziteljskim tekstovima sa ciljem da se u njihovim glavama zapate isključivo šovinističke ideje, a strah od komšija postane dominantna emocija. Toj crnoj slici treba dodati i brojne poslušne televizije i naizgled ozbiljne novine koje ne koriste tako drastična stilska sredstva kao tabloidi, ali zato šire istu vrstu militantnog sadržaja, samo u zavijenoj formi.

Duša u stalnom ratnom stanju

Kad bi neko neobavešten sa strane posmatrao srpske medije, pomislio bi kako Srbija samo što nije zaratila, jedino ne bi znao tačno s kim, da li sa Kosovom, Bosnom, Hrvatskom, Crnom Gorom, Albanijom ili Makedonijom, a najverovatnije – sa svima. Medijsko stanje postalo je maltene isto kao u vreme kad se Milošević spremao za stvarne ratove. Paranoja je ponovo postala legitiman pogled na svet, ako je ikad to prestala da bude.

Držanje stanovništva u strahu i osećanju ugroženosti oprobani je metod svake autoritarne vlasti, sa ciljem da se građanima pažnja skrene sa stvarnih, svakodnevnih životnih problema. I sa onih čiji je zadatak da te probleme rešavaju, ali to ne čine. Mnogo je lakše mrzeti komšije i strahovati od rata sa njima, nego se suočiti sa siromaštvom i egzistencijalnom nesigurnošću. Mnogo je udobnije videti neprijatelje u susednim narodima, nego u predstavnicima vlasti u sopstvenoj zemlji za koje ste glasali.

Vučićevi mediji zapravo imaju lak posao, jer njihovo širenje paranoje pada na plodno psihičko tle zagađeno Miloševićevom ratnohuškačkom propagandom koja je ostavila pogubne posledice po mentalno stanje nacije. Sveopšta militarizacija duha iz tih olovnih godina ostavila je konsekvence u vidu onoga što je Slobodan Blagojević u eseju „Mitologija i stvarnost zlopamćenja“ označio kao „duša u stalnom ratnom stanju“. Iz tog mentalnog ratnog stanja Srbija nije uspela da izađe do dana današnjeg, a ako ćemo pravo – nije se previše ni trudila. Zato stavljanje vojske i policije u stanje povišene borbene pripravnosti za nas i nije neka vest. Mi se duševno već odavno nalazimo u  stanju borbene gotovosti i neposredne ratne opasnosti. Jedino nas muči što niko od suseda nema previše razumevanja za to naše paranormalno stanje, pa ne želi da zarati s nama. Kako onda da ih ne smatramo svojim zakletim neprijateljima?

Tekst preuzet sa Al Jazzeera