Mediji i nasilje

Na praznoj priči. Skoro pa digitalnoj. Učešće državnih funkcionera i institucija spram profesionalnih medija koji imaju kritički odnos prema stvarnosti, odnosno stvarnosti koju oni preko svojih medija projektuju i obmanjuju građane Srbije, moglo bi se nazvati nepostojeće. Uostalom, to se najbolje vidi i po broju gostovanja u tim medijima, koji se na prste jedne ruke mogu nabrojati. A razlog zašto se državni funkcioneri ne pojavljuju u kritičkim medijima je jednostavan – nemaju odgovore ni na jedno životno pitanje koje danas muči stanovnike Srbije. Stoga je jednostavnije ići u propagandne emisije, čitati nameštene statističke podatke i odgovarati na pitanja tipa – a što ste vi tako pametni i kako ocenjujete divljačke napade opozicije na vladu, uprkos veličanstvenim uspesima predsednika Vučića.

Proizvodnja mržnje u državnim i provladinim medijima, mahom polupornografskim tabloidima, koje našim novcem obilato finansiraju baš najviše državne institucije, dovela je do vrlo opasne rascepljenosti društva i ujedno do sve veće radikalizacije, koja preti da preraste u nasilje, što se najbolje videlo prilikom napada na Borka Stefanovića i na novinara Milana Jovanovića. Stefanoviću je razbijena glava, a novinaru zapaljena kuća i pritom na nju još i pucano!

Problem sa stvarnošću koji imaju i premijerka i njeni ministri, a i državni mediji, najbolje se vidi po RTV i RTS-u. RTV je postao propagandno glasilo SNS, dok se RTS isključivo bavi vestima iz sveta, zanemarujući dešavanja u Srbiji. A da, ima sijaset vesti o roštiljijadama, raznim vašarima po Srbiji i gostovanjima kulturno umetničkih društava po Srbiji.

Ne traže novinari bogzna šta od vlasti. Samo da iz državnih institucija, koji su plaćeni i njihovim novcem kao građana, dobiju odgovore na pitanja o radu tih istih institucija. Ni manje, ni više. Ali upravo se zato taj (ne)rad i mora sakriti.