Mediji u službi nekulture

P { text-indent: 2.5cm; margin-bottom: 0.21cm; direction: ltr; color: rgb(0, 0, 0); line-height: 150%; widows: 2; orphans: 2; }P.western { font-family: „YHelvetica“; font-size: 12pt; }P.cjk { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 12pt; }P.ctl { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 10pt; }

Takve programe najpre su počele da emituju televizije koje su već bile poznate po najjeftinijim oblikom zabave, a kao opravdanje za ovakve poteze po pravilu su isticale visoku gledanost koju rijaliti programi imaju. NJima su se, međutim, ubrzo pridružili i oni „pristojniji“ mediji, od kojih su gledaoci očekivali da ih pre svega informišu i edukuju. NJihovim odustajanjem od ranije programske orijentacije dobili smo medijsku sliku u kojoj tri od pet televizija sa nacionalnom frekvencijom emituju programe tipa rijaliti šou.

Nije potrebno biti dobar matematičar da bi se izveo zaključak da danas većina gledalaca u Srbiji najviše vremena pred TV ekranima provodi upravo u društvu učesnika rijaliti programa. O intelektualnim, moralnim i kulturnim obrascima koji se takvim, pasivnim učešćem u ovoj virtualnoj stvarnosti usvajaju, ne treba mnogo govoriti. Dobar deo nacije, posebno mlađih gledalaca, danas će vam bez ustručavanja priznati kako su njihove omiljene javne ličnosti pravosnažno osuđeni narko-dileri, „starlete“ dovedene pred TV kamere sa auto-puteva, svršene studentkinje koje nisu čule za svetske ratove ni za padeže, ili pevačice poznatije po silikonskim ustima i grudima nego po svojim pesmama. Takvi „idoli“ uselili su se u naše dnevne, radne i spavaće sobe; zbog njih se porodični razgovori, kao nepoželjni, svedeni na najmanju moguću meru; čitanje lektire i izrada domaćih zadataka čekaju neka bolja vremena, dok se nepoloženi ispiti i izgubljene godine na fakultetima ubrzano nižu.

Istovremeno, televizijsko gledalište počinje da sanja gotovo isti san, u kojem se ogromne sume novca stiču veoma lako: dovoljno je usvojiti moralne i kulturne obrasce koje nam demonstriraju učesnici rijaliti programa i javno ih pokazati. Priznanje narko-dilera kako je starleti hiljadama evra kupio deo glasova i njena zahvalnost podelom nagrade koju je na kraju programa dobila, praktično su krune kojima nam realizatori ovakvog tipa programa preporučuju prototipe „uspešnih javnih ličnosti“ koje, valjda, treba slediti.

Ono što nije pošlo za rukom najrepresivnijim političkim režimima, očito veoma lako uspeva rijaliti programima. Zahvaljujući medijima koji su postali perjanice u promociji nekulture, primitivizma i javnog zadovoljavanja najnižih ljudskih nagona, lice naše civilizacije danas je prekriveno kulturološkom i moralnom nečistoćom kakvu ranije nismo poznavali. Međutim, razlog zbog kojeg će dosadašnje vrednosti opšte i pojedinačne kulture nastaviti da iščezavaju, ne leže u samom postojanju ovakvog tereta. Mnogo veći problem je u tome što među nama nema dovoljno onih koji su spremni da se odupru takvom stanju i založe za opstanak najvećih tekovina našeg doba – čovekove slobode i njegovog prava na privatnost. Te vrednosti se sada upućuju na javnu scenu i primoravaju na besmisleno nadmetanje sa krajnje spornim ponašanjima i načinima života. Kreatori te scene kao da se nadmeću i međusobno, ali i sa samima sobom, kako bi svaka njihova sledeća kreacija, po vulgarnosti i primitivizmu, nadmašila onu prethodnu. Proizvođači ove vrste zabave motivišu nas da svoju intimu ostavimo negde po strani, jer je ona nepoželjan element u areni u kojoj se skrnave i ruše okviri svih vodova kulture koje smo poznavali. Reč je o principu totalitarizma sa „svevidećim okom“ i dobrovoljnim taocima kao akterima. Oni motive za svoju ponižavajuću ulogu vide u novcu ili u izlasku iz anonimnosti. U ovoj vrsti prostitucije dijapazon onoga što se nudi je nešto širi i ne podrazumeva samo telo. Na prodaju je i sve ostalo, iz sfere koju smo do sada smatrali čovekovom intimom.

Inicijativa grupe mladih za zakonsku zabranu rijaliti programa, koja je prošlog leta pokrenuta, završila je neslavno. Uprkos tome što je peticiju potpisalo preko stotinu hiljada građana, ona nije imala nikakav efekat, jer se prema slovu zakona peticijom ne smatra izjašnjavanje putem interneta. Za ulazak predloga u skupštinsku proceduru potrebno je prikupiti 30.000 potpisa, ali onih do kojih inicijatori dođu putem neposrednog izjašnjavanja građana. Zasad nema nagoveštaja nove inicijative te vrste, ali očigledno ni želje vlasti da svojim činjenjem ili uticajem zaustave nadiranje jedne nove (ne)kulture. Sumnje da je interes nadležnih trenutno potpuno suprotan iz dana postaju sve argumentovanije.

*Autor je glavni i odgovorni urednik budimpeštanskih Srpskih nedeljnih novina i profesor Filozofskog fakulteta Univerziteta „Etveš Lorand“