Medijska priča o dva Dinka

Nema sumnje da nekoliko dnevnih novina i nedeljnika, kao i dve-tri televizije kratkog dometa danas zajedno čine kulturno i informativno utočište za sve nas koji se grozimo i estetskih i intelektualnih standarda napređačkih glasila.

Kao što ne treba sumnjati ni u to da nam je zahvaljujući dekontaminirajućoj misiji tzv. slobodnih medija život pod zagušljivom šatrom ove primitivne autokratije koliko-toliko podnošljiv.

Ali da li je opravdano da društvena uloga slobodnih medija bude svedena samo na suprotstavljanje Vučiću i njegovim slugama?

Ja mislim da nije, tačnije bila bi velika šteta ako takvo ograničenje postoji i to ne samo za opstanak nezavisnog novinarstva kod nas, već (još više) za dalji razvoj građanske svesti u Srbiji.

Jer nije dovoljno biti bolji, drugačiji od sramnih televizija i tabloida koji rade na dnevnopolitički taster, važno je da im nimalo i ni po čemu ne zaličiš.

A upravo to želim da kažem u ovom tekstu: da naspram zaista kolosalnih razlika, između naših režimskih i antirežimskih glasila, postoje i neke male ali ružne (i tužne) sličnosti koje povremeno izbijaju na videlo. Sledi priča o dva Dinka.

Dinko Gruhonjić, novinar i profesor Univerziteta u Novom Sadu i Dinko Knežević, profesor u penziji Univerziteta u Beogradu bili su posledjnih nekoliko nedelja grubo klevetani u javnosti i to potpuno nepravedno i za stvari u kojima njihove krivice nema ni u tagovima, čak ni u najindirektnijem smislu.

Napadi na njih su došli s međusobno suprotstavljenih strana, na Gruhonjića su se okomili provladini mediji, a protiv Kneževića se uveliko govori u medijima koji su protiv vlasti.

I bez obzira na to što ova dva slučaja nisu simetrična ni po kvantitetu ni po kvalitetu – prvi Dinko je optužen da je veličao ustaškog zločinca Dinka Šakića, a drugi da je svoj potpis univerzitetskog profesora prodao kompaniji Rio Tinto – postoje stvari u kojima su ove dve javne omraze veoma uporedive.

Na prvom mestu treba istaći upadljivu sličnost po mehanizmu plasiranja klevete i po istovemenom širenju ambijentalne gluposti koja pospešuje kretanje svake laži kroz javno mnjenje.

Napadi na profesora Dinka Gruhonjića dogodili su se po već izanđaloj mustri za (lažno)patriotski hekleraj iz stare, ali još uvek aktivne radikalsko-naprednjačke manufakture.

Iz potpuno bezazlenih rečenica koje je profesor Gruhonjić izgovorio na jednom skupu, preuzete su i zloupotrebljene ključne reči kojima je pridodat novi kontekst po metodama veštačke inteligencije, u ovom slučaju prirodnog zloumlja.

Tako je njegov istup našoj javnosti prikazan kao primer srbomržnje i neprijateljstva prema državi koju tobože širi niko drugi do profesor jednog državnog univerziteta.

Nije Dinko Gruhonjić imao nikakve šanse da predupredi da mu reči ne tumače kao da živimo u Francuskoj u doba Rišeljea, bilo je dovoljno to što je samo pomenuo ime i prezime jasenovačkog krvnika, sve ostalo su odradili likovi koji pišu, govore i psuju onda kad im se kaže ili naredi.

O javnoj nepravdi koju je doživeo i o mlakoj podršci koja je došla iz akademske zajednice već sam pisao, zato prelazim na drugog Dinka.

Profesor Dinka Kneževića je stručnjak za pripremu mineralnih sirovina koji pripada grupi profesora s Rudarsko-geološkog fakulteta u Beogradu kojima se u javnosti pripisuje korumpiranost zbog toga što su radili deo istraživanja za potrebe Projekta Jadar.

Takvo olako diskvalifikovanje eksperata i profesionalaca, a priori i bez imalo dokaza, uvek me ostavljalo s malo reči jer ne mogu da se odlučim da li je po sredi neznanje, za šta uvek ima leka, ili se radi o običnoj plitkoumnosti, to jest o slabo kapiranju uopšte.

Elem, bio je Dinko Knežević i ranije napadan, ali paljba je poslednjih dana bila rafalna zbog vesti da je kompanija Rio Tinto objavila nacrt Studije o proceni uticaja eksploatacije litijuma na životnu sredinu.

Crvena maramica je poletela prema kamerama TV N1 i Nove S, krenula su izjave i reagovanja, gostovanja i uključenja, sve je prštalo u poznatom rasponu narativa, od stvarne brige za životnu sredinu preko ekološkog populizma i jeftinog političarenja sve do parola beži bre, marš i svakojakog javnog prozivanja.

Tako je došao red i na profesora Kneževića: njegovo objašnjenje o tome kako na fakultetima funkcioniše saradnja s privredom, koje inače važi za sve univerzitetske profesore u Srbiji, a koje glasi: završiš posao za koji si angažovan i za to budeš plaćen i to (tek) onda kada predaš svojeručno potpisan izveštaj – pripadnice i pripadnici ekoloških pokreta su sarkastično opisali kao njegovo javno priznanje da je „prodao potpis kompaniji Rio Tinto“.

E sad, nije stvar u tome šta i na koji način na televiziji govore aktivisti i šatroaktivisti u stajlingu ala Simo Spasić (s manje mutnim pogledom i bez megafona) – one i oni imaju pravo da pričaju i to im nikako i nikada ne sme uskratiti – problem je što ni njihovo pominjanje reči „izdajnik“ uz ime Dinka Kneževića, ni to što su istu reč u množini, „izdajnici“, navodili i uz apoziciju „profesori Rudarsko-geološkog fakulteta“, pa ni to što su pridevom „rasistički“ častili jednu stranu kompaniju – ništa od toga nije izazvalo nikakvu reakciju ili opomenu od strane novinarki i novinara naših vrlih slobodnih medija.

Odgledao sam četiri priloga TV N1 i Nove S i nijednu takvu intervenciju nisam video, osim ako u izvesnu reakciju ne ubrojim petrifikovano lice novinarke jedne emisije, njen izraz lica je došao kao zanimljiv audio-vizuelni kontrast nakon govora jedne aktivistkinje.

Pa ipak da pitam: zar nije bilo logično, a pre svega novinarski odgovorno, reći nešto poput: Izvinite, ali trebalo bi malo da pripazite na svoje reči, znate, kada kažete da je profesor „prodao svoj potpis strancima“, imajte na umu da bi on zbog toga mogao da izgubi licencu, možda čak i da bude odstranjen s posla, a ako ga uz to optužite i da je izdajnik kome ne bi smetalo da Srbija bude kolonizovana pa zatrovana (redosled je nebitan), morate da vodite računa o tome da neće svi koji vas budu čuli znati da je to laž – kao što vi znate – neki mogu da vam poveruju i požele da odbrane Srbiju od izdajnika koji, uzgred da kažem, nije ni rođen u Srbiji (auu!).

I kako vam se ovo čini, o kojem Dinku pričam?

Nije prvi put našim odvažnim antirežimskim medijima da svoju korist za društvo ozbiljno redukuju time što nemaju nikakvog sluha za malo složenija i osetljivija pitanja. Svojevremeno su takvu neosetljivost pokazali i u vezi sa izjavom tadašnjeg predsednika SANU, akademika Vladimira Kostića, o prihvatanju realnog stanja u vezi s Kosovom i Metohijom, posle čega se na njega sručila lavina napada.

Tada su novinari TV Nova S pokazali minimum interesovanja za neke veoma važne implikacije njegove izjave o Kosovu, kao što su pitanja: ima li svako u ovoj zemlji pravo da kaže svoje mišljenje, treba li takvo pravo da ima i predsednik SANU, da li je bolje da predsednik Akademije sme ili ne sme da kaže svoje mišljenje i tome slično.

To, međutim, nije bilo važno, urednici su iz jednog ionako kratkog priloga za svoju prilično gledanu popodnevnu emisiju izbacili sve komentare u vezi sa ovim pitanjima da bi se prostor našao za sricanje jedne grozne pretnje koja je akademiku Kostiću upućena od strane nekog lika.

Ko će u ovom društvu da se bori za dijalog i toleranciju u razgovoru nezavisno od osetljivosti teme, ako to ne rade mediji kojima niko od moćnih političara ne naređuje?

Čestitam na istrajnosti na tome što odolevate ovoj autokratskoj vlasti, ne sumnjam da cena za to nije mala, ali jednako je važno da radite i na tome da se predupredi naredna autokratija, a za to je potrebna drugačija forma novinarske hrabrosti.

Autor je redovni člna Sanu i član ProGlasa

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.