Medijski licemerijum

U drugom pasusu vi se čudite. Pasus počinjete veznikom „ali“. Ali, ne bokserski kao Ali Muhamed, ne zločesto kao Ali Agdža. Vi kažete meko „ali“, kao Alisa, koja svoje krasno detinje čuđenje nelogičnostima započinje veznikom „ali“, a završava upitnikom.

„Ali“ je jedan od najmoćnijih veznika u svim gramatikama. Jedno „ali“ vredi hiljadu reči. Jer kao što neprimetno „i“ služi da sastavi, kao što neutralno „ili“ služi da rastavi, ali i dopusti mogućnost biranja, „ali“ je malo ali neumoljivo i služi da se suprotstavi. Ono je zavodljivo pokvareno. To malo ojlenšpigelsko „ali“. Zato milioniti put čitam početak vašeg drugog alisastog pasusa. „Ali, zašto su i Slaviša Lekić i Nataša Odalović oduševljeni što su na promociji učestvovali Žika Nikolić (RTS) i Tanja Vojtehovska (Pink)?“ Isuse, pa to vaše pitanje je vrhunac lingvističke erotike. Probajte da ga izgovarate u različitim intonacijama i razumećete o čemu govorim. „Ali zašto su oduševljeni?“ Pitanje koje sadrži odgovor, a naizgled korektno i bezazleno. A gde, a ko piše, draga, da je neko oduševljen time što ste stavili pod nežno „ali zašto“? Niko, pa ni vi. Ali!

No, to „ali“ podsetilo me je na jedan tekstić koji sam ovde objavila 16.10. 2009. Zvao se „Užas je naša furka“. Bio je posvećen u celini emisiji TV Pink „Trenutak istine“ i Tatjani Tanji („malignoj“ N.R.!) Vojtehovskoj. Tekst je skroz nevažan za vas i šire, i ne bih ga pomenula da i sama u njemu jedan pasus ne počinjem sa „ali“. Evo kako sam ja ubacila „ali“, više, doduše, ogledno, kao Ali-Baba, nego kao Alisa, no evo mog citata:

„Ali, ovaj šou upravo ima za cilj provokaciju, što je legitimno; ima za cilj da šokira morbidnošću, i nemam ništa protiv ako to ima publiku, a emituje se posle „Životinjske farme“ i porno verzije „Paklene pomorandže“, znači, negde po programskoj shemi Pinka, između četiri i pola pet ujutru, kad svi koji su ikad bar sanjali anđele – spavaju… Tek kada je Tanjuša stavila oca, kćer, orgazam i silovanje u isto pitanje, neko (ja i dalje sumnjam, ali želim da jeste) setio se da smo kao država zaista otišli do vraga…“

Zašto je Slaviša Lekić „oduševljen“ što je na promociju knjige Zokija Panovića pozvana i odazvana i čitala tekstove o sebi Tanja Vojtehovska – iskreno, nemam pojma. Ne znam ni da li je oduševljen, niti me briga, ali valjda on zna. Sa mnom je, videli ste iz citata, druga priča. Često sedim tako u tramvaju, u čekaonici, na šalteru banke, zahodu zavoda za zapošljavanje, i postavljam sebi jedno te isto metafizičko pitanje:

„Ali, zašto sam oduševljena što je Tanja Vojtehovska bila pozvana od Panovića ili koga već, da na njegovoj promociji čita kritičke tekstove o sebi???“ Mislila sam, isprva, samo zato što je to najbolji štos koji je Panović ikada izveo. Što je to kao kad ukrstite Vorhola, Maljeviča i A. Artoa. Što je to taj, ispalo je, umetnički performans kao pokazivanje gole zadnjice očevima nacije, kroz poruku: Džaba vam novci eklektički sinovci, Zoki to radi mnogo bolje, o da! Onda ste vi Nadežda napisali „Puj pike ne važi“ i pomišljam da sam te razloge smislila kao racionalizaciju, iza koje stoji skrivena „ali“ namera. Ali koja? Nemam pojma. Ali, mora postojati čim sam „oduševljena“, a ni vi ne znate zašto. Zajebano. Još ako Vojtehovska, preimenuje show „Trenutak istine“, u „But, why?“, postaću fan pa makar i uz sanitarni otklon. Jednom ću napisati zašto je Panović u pravu i mada „Trenutak istine“ ne gledam iz razloga mentalne higijene i tako će i ostati (Yes! We have no bananas!, napisah, onako oduševljena prošlog petka).

U trećem pasusu napisali ste: „Ne jednačim ih“. Razumem vas. Opiru se svakoj palatalizaciji. Kakvi god, ipak su oni ljudi, a ne suglasnici. Otud su tako i uspešni u čitanju. Slova sebe ne umeju čitati, zato se svako malo „jednače“. Mislim da je i to autor knjige imao u vidu.

U četvrtom pasusu još jednom ističete Panovićevu nameru (koju niko, pri tom, niti pominje niti u nju sumnja!) da ih oboje „izvrgne ruglu“. Hmm. Mene je, nasuprot tome, radovalo što ih nije izvrgao ruglu na način mizantropije, mizoginije ili unjkavog podmetanja. I razumela sam da su zato, zbog te njegove dobronamernosti, i došli. Sad čitam kod vas da su se „dobro preračunali“ , što znači da su, kada ih je Zoki pozvao najpre razmišljali, razmišljali i onda se zeznuli. Otišli misleći da će ispasti VIP, kad ono….piiiiiip.“. Vojtehovska tek nakon vašeg časa anatomije ostade u onoj rakiti Bjesomarovoj, među drugim malignitetima. Ali…? Ohh, opet to vaše „ali“?! Ipak, mislim da to nije bio Panovićev cilj kada je čitače pozvao na ovu urnebesno dobru promociju, i jedino u tome se sa vama ne mogu složiti. Ali svaki dalji pokušaj da se jedna odlična artističko-politička promocija prevede na jezik naših predmodernih netrpeljivosti (čemu sam i sama često sklona, zato mi i ne bi pala na pamet genijalka da pozovem Vojtehovsku), zaista preti da opasno pojednostavi jednu sjajnu ideju. Utoliko mi je žao što sam potezala ovu temu i izložila je prekomponovanju koje ne zaslužuje.