Medijski Nirnberg: Autorski tekst Verana Matića

U Ustaničkoj ulici se ove nedelje sudaraju naša prošlost, sadašnjost i budućnost. Zato valjda na ulazu uzimaju mobilne telefone kako bi satima bili u vremenskoj kapsuli devedesetih.

U tom vremenskom magnovenju, mislite da sanjate i trljate oči dok na par metara od vas stoji posedeli Radomir Marković sa crnim naočarama u zatvorskim sivim pantalonama (Osuđen na 40 godina zatvora za ubistvo četvorice funkcionera SPO na Ibarskoj magistrali, za pokušaj ubistva Vuka Draškovića u Budvi, za umešanost u otmicu i mučko ubistvo bivšeg predsednika Srbije Ivana Stambolića).

Stresete se kada ponovo čujete njegov glas koji ste zaboravili i potisnuli da ga se nikada više ne setite. Prođu vas žmarci kada drugooptuženog Milana Radonjića pred sudskim većem intimno oslovi sa „Radonja“, pošto zamišljate kako mu je isto tako nonšalantno izdavao naredbe tokom „veselih“ devedesetih.

Naježite se kada čujete da svemoćni bivši načelnik resora Državne bezbednosti, pričajući o Ulemeku, pominje rasformirani JSO i Legiju stranaca dok na metar od njega na optuženičkoj klupi sedi Ratko Romić. Začas vam se vrati film iz devedesetih koji vas u realnom vremenu surovo ošine da shvatite da nije u pitanju scena „epohe“ iz neke serije, već sekvenca iz realnog života u kojima ovi ljudi imaju drugačije uloge u odnosu na vreme kada su gospodarili našim životima.

Negde, na nekom mestu, neko je odlučio da će novinar Slavko Ćuruvija prestati da živi 11. aprila 1999. godine sa uvodnim tekstom objavljenim kao poziv na likvidaciju „Ćuruvija dočekao bombe“. Tužilac godinama tvrdi da su tu zamisao realizovali ljudi koji u sudnici dišu isti vazduh sa nama, po nalogu iz samog vrha države. Samo par metara deli osumnjičene, nekadašnje dželate, i nesuđene žrtve koje su izbegle njihov strašni sud.

Dok me Radomir Marković u 77. godini hirurški precizno targetira kao predsednika Komisije za istraživanje ubistava novinara, neutemeljenim i opasnim lažima, shvatam da je i dalje u intelektualno vitalnoj formi. Optužuje me da sam glavni u ovom slučaju i da sve to radim kako bih amnestirao „Milosrdnog anđela“, kako naziva bombardovanje Srbije, nesvesno povezujući uvodnik kojim je najavljeno ubistvo i ovo suđenje.

Prateći suđenje i ćaskanja o unucima i dedama, setih se sličnog osećaja koji mora da je imala Hana Arent, koja je izveštavajući sa suđenja nacističkom zločincu Ajhmanu kojem je suđeno u Jerusalimu, skovala termin „banalnost zla“, kojim je iznela tezu da velika zla u istoriji nisu počinili sociopate i fanatici, već obični ljudi koji su prihvatili tumačenje autoriteta, države, da su akcije u kojima učestvuju normalne.

Specijalni sud je ove nedelje poprište naše katarze. Ne može da vas životno ne okrzne kada u sudnici čujete da se ljudi na optuženičkoj klupi pred sudijom sa razlogom hvale i raduju što su postali ded, dok neki tuguju što nisu doživeli tu radost trećeg životnog doba ili se po hodnicima žale da ih niko za to nije pitao. Slavku Ćuruviji nije dozvoljeno da postane Deda.

Ovo što sam napisao nećete pročitati, čuti i videti kao svedočenje sa lica mesta. Retko ko će vam preneti i sa kojom profesionalnom strašću minuciozno izlaže branilac optuženih, koji je jedan od devet kandidata za predstavnika Srbije u Evropskom sudu za ljudska prava. Umesto svega toga, medijski prostor će zauzeti opštepoznata bajata spekulacija zasnovana na 60% uverenju koje do sada nije bila prepreka za dve prvostepene stogodišnje osuđujuće presude.

Ovakav preovlađujujući medijski narativ govori kakva se borba dobra i zla ove nedelje odvija u Ustaničkoj ulici gde se susreću život i smrt u zadahu prošlosti.

U nedostatku prave i priželjkivane osude neveselih devesetih, ovo je naš medijski Nirnberg.

Zato toliki otpori. Zato tolika opstrukcija.

Zato tolika nada da će na kraju biti osuđujuće po pravu i pravdi.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.