„Šta radna grupa za noveliranje medijskih propisa diskretno najavljuje“: Autorski tekst Zorana Ivoševića

Od više dilema radne grupe do šire javnosti su doprla neslaganja o ulozi koju Savet za štampu ima u budžetskom sufinansiranju medijskih projekata od javnog interesa i o tome da li treba da postoji jedno ili više regulatornih tela za elektronske medije.

1. Statut Saveta za štampu određuje da je ova dobrovoljna, vanstranačka, nevladina i samostalna organizacija zasnovana na slobodi udruživanja a da su njeni ciljevi: primena Kodeksa novinara Srbije; rešavanje žalbi povodom medijskih sadržaja kojima se narušavaju odredbe Kodeksa; medijacija u rešavanju sporova podnosilaca žalbe i medija; edukacija za postupanje po Kodeksu radi očuvanja ugleda novinarske profesije.

Organi saveta su: Komisija za žalbe, Upravni odbor i generalni sekretar.

Imajući u vidu statusni karakter Saveta za štampu, nije moguće podržati odredbu po kojoj prava učešća na konkursu za sufinansiranje medijskih projekata od javnog interesa ima – izdavač medija koji je prihvatio nadležnost Saveta za štampu.

Ustav, u članu 55 stav 1, jemči slobodu političkog, sindikalnog i svakog drugog udruživanja, ali zajemčuje i pravo da se ostane izvan svakog udruženja.

Pošto i Savet za štampu ima status udruženja, izdavači medija izvan Saveta moraju biti izjednačeni u pravima sa izdavačima medija koji su pristupili Savetu.

Otuda, učešće na konkursu za sufinansiranje medijskih projekata od javnog interesa ne može biti uslovljeno – članstvom u savetu.

Članove i nečlanove Saveta za štampu izjednačava i Kodeks novinara Srbije koji je zajednički etički opšti akt svih koji se novinarskim pozivom bave jer je usvojen u oba republička novinarska udruženja (UNS i NUNS).

Vodeći računa o tome Komisija za žalbe razmatra i medijske sadržaje izdavača koji nisu pristupili Savetu, s tim što tada odluku objavljuje samo Savet; ne i izdavač.

Imajući u vidu ciljeve Saveta za štampu, punu podršku zaslužuju odredbe o sufinansiranju medijskih projekata od javnog interesa putem konkursa, zato što insistiraju na: javnom interesu, profesionalnim i etičkim standardima, uvažavanju odluka Komisije za štampu i profesionalnom ugledu članova konkursnih komisija.

Pravno poreklo svakog konkursa je u jednostranoj izjavi volje raspisivača da će najuspešnijem učesniku dodeliti obećano – kao nagradu predviđenu članom 232 Zakona o obligacionim odnosima.

Pošto se nagrada dodeljuje najuspešnijim a ne svim učesnicima konkursa, na odluku konkursne komisije presudno utiče kvalitet medijskih sadržaja.

A kako se kvalitet utvrđuje samo na osnovu merila Kodeksa novinara Srbije prihvaćena u oba republička novinarska udruženja, okvir za dodelu sredstava obuhvata i članove i nečlanove Saveta za štampu.

2. Regulatorno telo za elektronske medije (REM) je, prema važećim propisima, samostalna nezavisna regulatorna organizacija koja vrši javna ovlašćenja u cilju: delotvornog sprovođenja strateške politike u oblasti medijskih usluga radi njenog očuvanja i unapređenja, kao i radi zaštite slobode mišljenja i izražavanja u sferi elektronskih medija.

Nažalost, stvarnost se dramatično razlikuje od onog sto REM po propisima treba da bude, jer funkcioniše kao ispostava vladajuće političke stranke a ne kao samostalna i nezavisna organizacija koja vrši javna ovlašćenja.

Umesto da se bavi uklanjanjem poluga političkog uticaja na medije, radna grupa za noveliranje medijskih propisa diskretno najavljuje mogućnost postojanja više regulatornih tela tako što u jednoj odredbi reči „regulatorno telo“ ispisuje malim početnim slovom.

A to se može shvatiti i kao mogućnost da kompromitovana lica iz sadašnjeg sastava REM-a budu u sastavu nekog drugog ili trećeg budućeg tela.

Regulatorno telo za elektronske medije mora ostati – jedino, jer samo tako može služiti ciljevima zbog kojih postoji.

Autor je bivši sudija Vrhovnog suda i univerzitetski profesor u penziji

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.