Međunarodni dan borbe protiv rasizma Srbija, kao i čitav svet, dočekuje u krizi

U trenucima kada blizu nas neko vodi rat, kada su ljudi ugroženi i pogođeni tim dešavanjima, kada milioni ljudi lutaju daleko od svojih domova, jako je teško voditi normalan život lišen empatije prema takvom jednom prizoru.

Od kako se od 1966. godine obeležava Međunarodni dan borbe protiv rasizma, kao rezultat i posledica strašnih događaja pre svega u Južnoj Africi, ovaj datum je i opomena i podsećanje koliko je važno da čuvamo i negujemo različitosti i u njima vidimo prednost.

Komitet za eliminisanje rasne diskriminacije UN definiše rasnu diskriminaciju na sledeći način: „Bilo koja vrsta razlikovanja, isključenja, ograničavanja ili preferencijalnog postupanja koje se zasniva na rasi, boji kože, nasleđu ili nacionalnom ili etničkom poreklu čija je svrha ili efekat poništavanje ili narušavanje prepoznavanja, uživanja ili ostvarivanja ljudskih prava i osnovnih sloboda u političkom, ekonomskom, socijalnom, kulturnom ili bilo kom drugom aspektu javnog života“.

Ovako postavljena formulacija veoma jasno određuje šta se podvodi pod pitanja radne diskriminacije i ne ostavlja mnogo prostora za različita tumačenja. Međutim, praksa nam govori da se stvari odvijaju na drugačiji način i zemlje opterećene skorom prošlošću, kao što je naša, koja je bila jako turobna, teško se suočavaju i sa ovim boljkama.

Država Srbija snagom svojih mehanizama utiče na smanjenje svih vidova rasne diskriminacije, ali često slučajevi ostajuneprijavljeni, a žrtve nezaštićene.

Pripadnici romske nacioninalne manjine smatraju se najugroženijom populacijom, kada govorimo o svim vidovima diskriminacije, i često su nemoćni pred naletom svih vrsta agresije i napada, ali su, sa druge strane, i onemogućeni da postave svoj život na valjan način.

Procene govore da u Srbiji živi oko 600.000 Romkinja i Roma, često u uslovima nedostojnim za život i razvitak.

Takođe, slične procene govore da 50 odsto tog stanovništva nema pristup kanalizaciji, a 20 odsto pijaćoj vodi. Odvojenost od savremenog života, odnosno primerenih usova gura ovu populaciju u neravnoravan položaj.

Kada se tome doda i otežan pristup obrazovanju kod romske dece, dolazimo do poražavajućih podataka koje moraju da opterete svakog od nas i da nam budu opomena i poziv za aktivniju ulogu celokupnog društva.

Ministarstvo za ljudska i manjinska prava i društveni dijalog, kao i njihov aktivizam i posvećnost ovim problemima, dobar su primer kako država može da uočene probleme rešava.

Akitvnost tog ministarstva i umrežavanje različitih formalnih i neformalnih udruženja i grupacija snažan su motiv da se ovom tematikom pozabave i drugi organi i institucije.

Pored ove problematike, imamo i povećani nivo agresije desničarskih organizacija, koje svoj identitet nastavljaju na grade na suprotstavljanju svemu što je drugačije i što oni smatraju kao problem njihovom umišljenom načinu života. Primetno je povećanje brojnosti ovih organizacija i njihovog uticaja u društvu, koje se reflektuje polako na našu zajednicu.

Migrantska kriza i pandemija COVID-19 povećale su zatvorenost društva i na površinu izbacile prevaziđene teorije koje su dobile konzumente u mlađoj populaciji u Srbiji. Takav sled događaja uticao je na svest običnih građana, pa smo tako dobili situacije u prethodnih pet do sedam godina koje su bile konstantno usmerene na pripadnike manjinskih naroda ili na pojedince koji propagiraju toleranciju i jednakost u društvu.

Naša obaveza je da svakog trenutka i na svakom mestu stanemo u odbranu vrednosti koje su odlika države koja uvažava prava pojedinaca i grupa bez obzira na verska, nacionalna ili bilo koja druga osećanja.

Nadam se da će opisana situacija sa početka teksta dobiti svoj epilog u mesecima koji dolaze i da će biti prekinuta svaka vrsta nasilja koja u neravnopravan položaj dovodi bilo koju zajednicu.

Naš zadatak je da za to vreme i za svako buduće čuvamo mir i sklad koji ipak postoji u ovom društvu i da ne dozvolimo da bilo ko bude diskiminisan zbog svoje različitosti.