Najpre jedna napomena o naslovljenoj temi i to opšte prirode, ali nije – ma šta ko o tome mislio – ziheraška ograda izazvana najnovijim cenzorskim „novelama“ u Zakonu o informisanju. Ovde je naprosto zato što su opšte napomene i opšta mesta deo političkog govora i ako bi neko nešto pogrešno razumeo bila bi nepravda prema nespornim čijenicama i opšte poznatoj istini. Iz prostog razloga što niko razuman ne može da porekne da je poseta ruskog predsednika Srbiji istinski značajan događaj u spoljnoj politici domaćoj, a na izvestan način i u ruskoj.
Kasnije, kad poseta bude okončana, a naročito kad se potpisani sporazumi počnu sprovoditi i pokazivati rezultate, posledice će se procenjivati s obe strane. Sada, uoči posete predsednika Medvedeva, zbog aktuelnosti, druge teme bi morale da budu u prvom planu, pre svega one koje su prilično zbunjujuće za zainteresovanu domaću javnost, a to su „partnerstvo“ između dve zemlje i pojam antifašizma uključujući i ko je s kim bio saveznik u Drugom svetskom ratu.
U većini drugog sveta posete državnika su predmet komentara, rasprava iz različitih uglova zašto je to dobro, pa i raznih nagađanja zašto nije. Ovde je to nešto malo drukčije zbog „specifičnosti“ u spoljnoj politici gde šef diplomatije, a zatim i predsednik države govore neprestano o „partnerstvu“. Ovaj pojam je u srpskoj diplomatiji zamenio klasične termine koji su još u upotrebi širom sveta u bilateralnim odnosima između zemalja, kao što su: bliskost (na osnovu sličnih elemenata politika, ali i razlikama ), dobri odnosi ili prijateljski zasnovani na istim postulatima i ciljevima, pa čak (ko bi tako nešto danas pomislio) i – dobrosusedski odnosi kao neprikosnoven prioritet svake spoljne politike. Zato bi se domaćoj javnosti moralo objasniti šta je u ovom slučaju partenrstvo između velike Rusije i male Srbije? Da li je stvarno sve zasnovano na mitu o vekovnoj, slovensko-pravoslavnoj ljubavi, inače nepoznatoj ideji i praksi u politici drugih naroda? Kod tih drugih je spoljna politika zasnovana na interesu na prvom mestu, podrazumevajući i zajednički interes (ljubav se valjda tu isključuje?).
Partnerstvo je uglavnom, bar dosad, u svetu bilo nešto drugo: neka vrsta podjednakog udela u poslu ili nekom poduhvatu. Što, uzgred rečeno, današnje mlađe generacije mogu naučiti čak iz niskobudžetskih filmova koji se ovde prikazuju na tone, naročito oni o moćnim kompanijama ili organizacijama u kojima neko mora da ima dostojan ulog da bi postao partner moćnijeg. Ne isključuje se pri tom ni mogućnost da taj veći velikodušno ponudi aranžman: moj novac tvoj rad i u zamenu odricanja od toga i toga. I sad se tu može i mora spekulisati u odsustvu objašnjenja bar od ministra spoljnih poslova V. Jeremića koji je, uzgred veoma elokventno, prošlog četvrtka govorio na kablovskoj ruskoj tv o pristrasnosti Haškog tribunala, ali ne i o partnerstvu. Pitanje je zato da li je, na primer, ruski kredit Srbiji normalna finansijska transakcija s rokom otplate i visinom kamate (sa „grejs periodom“ ili bez njega). Ili je, ako je reč o političkom i strateškom partnerstvu, logično da ovdašnji mali ulože i nešto drugo, veće, „adekvatnije“ veličini druge strane da bi bili „pravi partneri“. Neke, na primer, koncesije, privilegije koje ne mogu uživati druge zemlje? Ili je ovo sasvim neosnovana jeretička misao pošto je „partnerstvo“ proisteklo iz amaterizma, ili možda lukavosti kreatora spoljne politike?
Što se tiče antifašizma ovde već vrlo dugo vlada uverenje koje ni vrh demokratske vlasti ne poriče ili to čini blago – da je antifašizam jednako komunizam. Rusi su se mogli uveriti da je ovde prilično ukorenjeno stanovište da je Crvena armija oslobađajući Srbiju od okupatora, od Hitlerovih fašista ustoličila komunizam. Ne pominje se ni Čerčilov apel o partizanima iz 1943. ni Jalta, događaji zbog kojih preživeli crvenoarmejci i milioni njih izginulih ne snose nikakvu odgovornost. Pa je i to jedna od tih novih srpskih zabuna: kako da Medvedev, a pre njega Putin, slave i Deveti maj i pobedu nad fašizmom, Crvenu armiju i čak 20. oktobar koji je ovde poništen kao gnusni lažni datum, jer nije to bilo oslobođenje (valjda su takvi voleli hitlerovske okupatore?) već porobljavanje Srbije?
I sad kako da mladi (zbunjeni) Srbi na primer shvate tog Medvedeva i te ruske generale kojima su shodno politici oduzimane ulice uporedo sa rehabilitacijom kvislinga po Srbiji? Kao antifašistu, dakle komunistu, ili novog ruskog političara, partnera, koji voli „Led Zeppelin“, ali i trubače?
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
