Megalomanija prisutna kod svih ex-yu nacija

Konkretna situacija u Crnoj Gori naizgled je konfuzna. Međutim, tu nema nikakve konfuzije. Država Crna Gora pokušava da nacionalizuje SPC, kao što je svojevremeno J. B. Tito hteo da nacionalizuje Rimokatoličku crkvu u Hrvatskoj i time je uleteo u nešto što „neće da može“.

Može da postoji Crnogorska pravoslavna crkva, odnosno zajednica, ako postoje takvi koji žele da se na taj način okupe; zatim, Crnogorska islamska zajednica; Crnogorska jevrejska zajednica, Crnogorska budistička zajednica i. t. d. Ali nijedna od takvih zajednica nema pravo da oduzima nasleđe i imovinu drugih zajednica, pogotovu onih tradicionalnih.

Isto tako ni u zakonima država ne sme da postoji nagoveštena bilo kakva mogućnost da država arbitrira kome će imovina da pripadne. Jer da podsetimo, crkve i verske zajednice su odvojene od demokratskih država.

Svaka novoformirana zajednica svoju sakralnu i drugu imovinu stiče od datuma osnivanja i registracije, a ne od istorijskog nasleđa ili državne arbitraže.

Ono što država ima pravo i dužnost je da kulturne vrednosti i baštinu istorijski stečenu adekvatno štiti preko stručnih institucija, posebno autentične materijalne i nematerijalne vrednosti, čak ako treba i od titulara svojine. To se zove zaštita spomenika. Sve ostalo je u domenu pune autonomnosti. U praksi i uopšte u životu ne reguliše se sve zakonima. Šta sam ovim hteo reći?

U pravnoj praksi kroz istoriju od Rimskog i Vizantijskog carstva do danas, hramovi verskih zajednica prelazili su iz ruku jednih u ruke drugih verskih skupina, onda kada se jedna verska ili etnička skupina na određenom terenu ugasi.

Tada može da dođe do pravnoimovinskih sporazuma ili transakcije, kao i u svim drugim građanskopravnim regulacijama: prodaja, zakup, prihvatanje održaja ili konačno desakralizacija ili muzealizacija – u čemu kao partner nastupa država.

Protivnik sam ove vlasti u Srbiji, ali ne vidim u konkretnom slučaju da se vlast u Srbiji meša u unutarnja pitanja Crne Gore, osim što postoje određena emotivna reagovanja izvan zvanične spoljne politike. Međutim, više je nego očigledno da se crnogorska vlast meša u verska pitanja unutar Crne Gore. Žalosno je što se tu optužuje Srbija i činjenica da je toliko ljudi izmanipulisano, posebno oni koji se tretiraju intelektualcima u regionu bivše Jugoslavije.

Vređa me olako kvalifikovanje Srba, odnosno da imaju megalomanske pretenzije. Nacionalna megalomanija prisutna je u svim nacijama. Megalomanija se događa u pojedincima, s tim što može da kumulira u manje ili veće skupine ljudi. Tako da nijedna nacija nije imuna od takvih unutarnjih pojava. U Jugoslavijama, sada u regionu bivših Jugoslavija, stalno se Srbima trlja na nos da imaju velikosrpske pretenzije i da je ta megalomanija najopasnija. Glupost! Pre će biti da se sopstvene megalomanije prikrivaju tobože velikosrpskoj opasnosti.

Da su dinastija i srpski političari hteli Veliku Srbiju to bi uradili 1918. godine. Srodni narodi su želeli zajedničku državu i tu želju su ispoljavali civilnom sabornošću, tako što su u različitim krajevima „regiona“ formirali privremene parlamente, što je na kraju rezultiralo Jugoslavijom.

Jedini uspešno izveden megalomanski projekat u regionu bila je Pavelićeva NDH. Ta velikonacionalna država trajala je četiri godine sa milionskim bilansom ljudskih žrtava. (Ne negiram zločine učinjene i od strane Srba, i stidim ih se). Međutim, mnogo toga što se pripisuje Srbima zaista je preterivanje i u konačnici produbljuje mržnju i stvara nove opasnosti.

Crkvena ustrojstva se zasnivaju na kanonskom jedinstvu, dok shematske podele eparhija i mitropolija često ne prate shemu unutar državnih granica, ima eparhija koje se prostiru po teritorijama više suverenih država. Koliko mi je poznato Mitropolija crnogorsko-promorska kojom upravlja Amfilohije, prostire se delom i u Albaniji. Rimokatolička crkva prostire se u većini suverenih država sveta, dok su pripadnici toj crkvi različitih nacionalnosti.

Bez namere da se mešam u unutarnje stvari drugih država, ne mogu a da se ne začudim u neke besmislene poteze u Crnoj Gori, kao na primer proglašenje ništavnosti odluka iz 1918. godine (prisajedinjenje Crne Gore Kraljevini SHS).

To je bila odluka onog vremena, onih ljudi. Godine 2006. Crna Gora je na referendumu izglasala nezavisnost. Proglasiti ništavnim neki istorijski događaj jeste par ekselans glupost. Crna Gora je od 2006. počela da gradi novi kontinuitet. Važno je napomenuti da CG nikada nije bila u pravnom smislu izbrisana.

U Kraljevini se zvala Zetska banovina. U Titovo vreme bila je Socijalistička republika CG, dok je devedesetih bila jedna od dve preostale federalne jedinice. Srpska pravoslavna crkva pak ima svoje istorijske kontinuitete i diskontinuitete, koji se definitivno odvajaju od ustavnih i zakonskih uticaja ustrojstva država, kako federalnih tako i nacionalnih.

Tokom trajanja Jugoslavije SPC je izgradila i povremeno korigovala eparhijski shematizam, koji nije strogo pratio administrativne i državne granice, tako da shema eparhija u Crnoj Gori izgleda ovako: Mitropolija crnogorsko-primorska i Eparhija budimljansko-nikšićka, kao i delovi eparhija Mileševske i Zahumsko-hercegovačke. Puno zvanje mitropolita Amfilohija Radovića je: arhiepiskop cetinjski, mitropolit crnogorsko-primorski, zetsko-brdski i skenderijski i egzarh sveštenog trona pećkog. Što znači da u Crnoj Gori postoje dve eparhije i jedna mitropolija.

Dve eparhije imaju sedišta u inostranstvu (Srbija i BiH), dok mitropolija sa sedištem u Crnoj Gori ima svoje pipke takođe u inostranstvu (Albanija i Srbija odnosno Kosovo i Metohija).

Zakoni o slobodi veroispovesti imaju logike samo ako regulišu slobodu ispovedanja koja ne dozvoljava ograničenje slobode drugima, garantuju autonomnost i uspostavljaju centralni registar crkava i verskih zajednica. Dok se sva imovinska pitanja regulišu drugim zakonima koji obuhvataju sva pravna i fizička lica.

Ona crkvena imovina koja ima status kulturnog dobra štiti se posebnim zakonom, a o očuvanju te imovine brinu nadležne stručne institucije. Ovo poslednje nije uvek po volji crkava i verskih zajednica, ali to je civilizacijska obaveza demokratskih država. Te obaveze su bili svesni: „komunistička“ Jugoslavija i republike u sastavu. U tom periodu je i najviše urađeno na očuvanju kulturnog nasleđa.

Ova prethodna rečenica mogla bi da se pripiše čoveku koji konstruiše neke „ničim izazvane“ fantazije, bez obzira što se radi o osobi sa stručnim integritetom. Međutim, tako nešto slično je izjavio i jedan kolega Kanađanin: „Da nije bilo komunizma u Jugoslaviji ne bi ništa značajno ostalo od kulturnog nasleđa.“ Postoji puno razloga da ne navodim ime, ali čestitost mi ne dozvoljava da kradem tuđe misli, čak ni onda kada su one gotovo istovetne sa mojim iskustvenim saznanjima.

Autor je istoričar umetnosti, bivši direktor Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture Srbije