Foto: Privatna arhivaGospodo opozicioni političari, imam pitanje za vas: ,,Su čim ćete izić pred Miloša“? Vule nema taj problem koji se postavio pred vas.
Izgradio je veliki spomenik Stefanu Nemanji, usvojio Zakon o zaštiti ćirilice, gradiće veliko svesrpsko svetilište, memorijalni centar o Jasenovcu u Donjoj Gradini, na kraju, tu je i projekat epohe – srpski svet, ujedno i životno delo „najvećeg sina“ u istoriji srpstva, kojeg po mišljenju njegovih saradnika, ovaj narod nije dostojan.
Istina, snašli su se pojedini političari na vreme. Tako je Nenad Čanak lansirao tezu o vojvođanskom identitetu, dok je Ugljanin obezbedio sebi bošnjačku Jovanku Orleanku. Snalazi se i Vulin kao potparol srpskog sveta.
A što se tiče vas ostalih, ne zamerite, ostajete bez prepoznatljivog identiteta, bar za jednog prosečno obaveštenog i relativno zainteresovanog glasača. Eto, da je Vule glavni dasa, pokazuju i Angela Merkel koja je u oproštajnoj poseti došla kod našeg predsednika ali i drugi, od Kristijana Šmita do Taipa Erdogana. Izgleda da je srpski svet baš ustalasao Balkan i da je Vule sebe baš locirao u centar. E sad, imam i nekih sumnji.
Što se tiče Vulina u redu, on je Vuletov ministar policije i nije mu teško da razume tokove kojim se kreće srpsko društvo, obavešten je; Čanak se uvek izdvajao briljantnom inteligencijom premda ga protivnici deklarišu Vuletovim nezvaničnim poverenikom za okruženje, a što se Ugljanina tiče, u velikim sam dilemama.
Naime, nikako nisam siguran da li je „bošnjačka Jovanka Orleanka“ (učiteljica koja je prvog dana škole đacima pustila himnu sandžačkih Bošnjaka) njegov projekat ili se Bog i nama Bošnjacima smilovao pa nas obasjao svojim promislom da u krizi nam bošnjačkog liderstva ukaže put kojim treba da se uputimo.
Ako u to nisam siguran, a ono siguran jesam da nam je njen slučaj nedvosmileno pokazao da smo uključeni kao zajednica u srpski svet. Biti uključen je ipak prednost, jer biti isključen je ipak hendikep. Eto, niko se ne brecnu što Albanci na jugu Srbije nisu tretirali državnu himnu, ali što je jedna učiteljica u Novom Pazaru na drugom času deci pustila sandžačku himnu bio je svesrpski identitetski incident, maltene politička i državna katastrofa.
I sad smo pred novim fenomenom, brojne učiteljice će slediti pomenuti slučaj pa će se politička kampanja preneti u učionice osnovnih škola u Sandžaku gde se nastava odvija na srpskom i bosanskom jeziku, završavajući na međusobnoj isključuvosti reči i pojmova. Tako je najnoviji slučaj vezan za jednu učiteljicu srpskog identiteta koja je dete bošnjačkog identiteta ispravila u govoru rekavši mu da se otac ne kaže – babo, već – tata. Kako će se ovaj slučaj završiti na izborima, videćemo.
Hteli, ne hteli, shvatismo, mi prosečni glasači, da su identitetska pitanja u fokusu narednih izbora. Kao što se od oka vidi, Vule je daleko u prednosti. Ali se preda mnom sada nameću druga pitanja. Sve mi je u svesti Bodrijar, postmoderni mislilac koji je promišljao ,,Melodramu razlike“.
Naime on je konstatovao da ,,Drugost više ne postoji…Postala je skupocena stvar. Onaj ko je gospodar opštih simbola Drugosti i razlike, gospodar je sveta. Onaj ko ne promišlja razliku, ko ne igra razlike, treba da bude uništen. Radikalno Drugo je NEPODNOŠLJIVO, ne može se uništiti, ali se ne može ni prihvatiti…“
Dakle, trebalo bi početi odavde. Imamo jedan jasno ocrtan identitetski blok srpskog sveta. NJegovi ekstremni polovi se ocrtavaju spram Crne Gore i Bosne. U Crnoj Gori deluje sa pozicija verskog nacionalizma o čemu se puno govori i piše i o čemu će se tek govoriti. U Bosni deluje sa pozicija verbalnog separatizma koji može preći u konkretnije oblike secesije.
Ako je, verujući Bodrijaru, svi koji slede ovu liniju srpskog sveta a ne liniju „drugosti“ biće na gubitničkoj strani u odnosu na Vuleta. Oni koji slede neku „drugost“ imaće potvrdu svog političkog identiteta i neku šansu političkog preživljavanja. Dakle u pitanju je krupna istorijska politička i ideološka raskrsnica.
Trebalo bi još ponešto reći i o tom famoznom srpskom svetu, kontekstualizovati ga u širim relacijama lokalnih i globalnih činilaca ali i unutar specifičnog mentalnog i političkog prostora vezanog za konkretne političke aktere i njihova iskustva.
Istina ovo bi mu dalo oreol ozbiljnosti koji možda uprkos vidljivim činjenicama nema. Recimo i da sva strategija u Crnoj Gori uspe i da se od nje napravi nešto poput podeljene Bosne – zjapeće pukotine koje bi se pojavile, nikada ne bi popunile identitetske jazove koji već sada postoje.
Ideja „velike Srbije“ i „srpskog sveta“, trajno su učvrstila dva nacionalna identiteta, bošnjački i crnogorski i uz njih državotvorne ambicije koje će ići za potpunim dovršenjem ovih država kao funkcionalnih i nezavisnih entiteta. Pozicija unutarnjih manjina ostaje na nivou simboličkih ravni.
Dakle, uprkos naizgled tako vidljivim pokazateljima da projekat srpskog sveta koji se ideološki temelji na tri stuba – ekonomski i vojno jakoj državi, jakoj srpskoj svetosavskoj crkvi i jedinstvu i hegemoniji srpskog naroda pre svega u kulturnom pogledu – ostaje politički neizvestan i problematičan jer ni jedan od ovih činilaca ne poseduje takvu snagu i ubedljivost u dinamičnom savremenom okruženju da bi mu obezbedio trajnu sigurnost i bezbednost.
Štaviše ovaj projekat uvodi element trajnog antagonizma sa spoljnjim okruženjem koje se već u ovoj početnoj fazi pokazuje tako razornim. Verovatno je toga svestan i ,,naš Vule“, ali biće da je to i poslednja karta, u nedostatku drugih, na koju mora da zaigra u ovoj predizbornoj trci.
Autor je akademski slikar iz Novog Pazara
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
