„Mendela nije kukao – jedan drugačiji pogled na nasilje i pretnje javnim ličnostima“

Bez obzira što je njihov zahtev bio protivustavan izuzetno represivno ponašanje policije pogotovu prema omladini na Kosovu izazivalo je proteste (doduše usamljenih) pojedinaca i organizacija za ljudska prava. To u ondašnjoj situaciji nije bilo popularno u Srbiji.

Danas, stvari su se okrenule za 180 stepeni: progonjeni su postali progonitelji.

Danas oni koji su hteli od pokrajine republiku neće ni da čuju da Srbi na Kosovu dobiju ma kakvu autonomiju!

Već mesec dana prisustvujemo gotovo svakodnevnim brutalnim hapšenjima.

Bez ulaženja u nečiju krivicu ili nevinost, što sud treba da utvrdi, ostaje kao pravni princip da se kod svakoga pretpostavlja nevinost a krivica tek treba da bude dokazana od strane onoga koji nekoga tereti.

Dakle, bez obzira da li su osobe koje su u poslednjih mesec dana od kako traju demonstracije Srba na Kosovu kriva za dela koja im se stavljaju na teret ostaje činjenica da su oni prilikom privođenja bez razloga brutalno prebijani.

Zakon i ovde i tamo jasno kaže da policija može upotrebiti silu ukoliko lice koje se privodi pruža otpor i to u onoj meri u kojoj je neophodno da bi bilo savladano.

U ovim slučajevima ili uopšte nije bilo otpora ili je on bio takav da je sila koja je primenjena bila nesrazmerna. Ljudi su prebijani tako da su im lica otečena od krvnih podliva!

Sada niko nema ništa da primeti na tako nešto.

Ni Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji niti onaj na Kosovu nemaju ni reči protesta.

Nema niti jednog Albanca na Kosovu intelektualca ili ugledne ličnosti da bi napisao neki tekst u kome protiv toga protestuje (ili mi ovde nismo čuli?).

Niti jedna esnafska i druga organizacija ni u Srbiji niti na Kosovu nema šta da kaže po ovome.

Koliko se sećam jedino je u svoje vreme pokojni Adem Demaći, koji je i sam bio politički zatvorenik još u vreme SFRJ, smogao snage da makar verbalno protestuje protiv nepravdi i nasilja koje su njegovi sunarodnici nanosili Srbima posle 1999. godine. Nije ni njemu bilo lako.

Nasuprot tome prisustvujemo kukumavčenju nekih javnih ličnosti u Beogradu (glumci, profesori, novinari…) koji se žale u nebesa što ih je neko preko društvenih mreža psovao ili pretio smrću njima i njihovim najbližima.

Najpre, ako je neko otvorio nalog na društvenoj mreži koji je dostupan svima, onda je prihvatio rizik da svaka budala i manijak može da mu se obraća.

Ako je neko izašao u javnost sa određenim idejama i stavovima, onda mora računati sa tim da se nekima to neće dopasti te da će biti izložen kritikama, uvredama pa i pretnjama.

Mislim da se tu najčešće radi o verbalnom iživljavanju i da takvi nisu u stanju da nanesu zlo jer poznato je da „pas koji laje ne ujeda“.

Opasniji su oni koji ćute i pripremaju zlo u potaji.

Takođe mi se čini da se kod nekih javnih ličnosti radi o želji za eksponiranjem i sticanjem oreola progonjenosti.

Ako ste glumac, onda ste vi javna ličnost, odabrali ste da vas ljudi na ulici prepoznaju, neko će vam se diviti drugi će biti prema vama indiferentni a treći će vam zavideti i mrzeti vas.

Slava je ponekad teška.

To je rizik koga je svako ko postaje ličnost prepoznatljiva sa bioskopskih i malih ekrana morala biti svesna.

A kod onih koji su političke ličnosti?

Kod njih tek nema nikakvog opravdanja što kukaju.

Ako ste dobrovoljno utrčali u političku arenu, onda nemate pravo da kukate – borite se za svoje ideje i ideale ako ih uopšte imate.

Nemate pravo da plačete kako vam neko „crta metu na čelu“. Pa šta?!

Nije ni Nelsonu Mendeli bilo lako da dvadeset godina robija kao crnac u zatvoru belih rasista. On nije kukao.

Politika nije za slabiće. Za takvima niko neće krenuti.

Autor je književnik

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.