Mentalna ortopedija

Prvi put davne 1994. kada sam se povredio u radionici rameći slike za izložbu u Kragujevcu.

Hitna pomoć me je odvela na tada dežurnu kliniku i posle hirurške intervencije probudio sam se u bolničkom krevetu.

U par dana koje sam proveo tamo video sam da klinika nema dovoljan kapacitet za broj pacijenata koji traži pomoć, ali bile su to godine kad ništa nije funkcionisalo iz „opravdanih razloga“ pa sam to tako razumeo.

Drugi put kada je tašta polomila kuk i kada su je kola hitne pomoći prevezle iz Sente na Kliniku za ortopediju na Banjici.

Bilo je to 2012. godine. Deža vi. Vratio sam se 18 godina u prošlost. Ista gužva pacijenata, nedostajuće stolice gde bi ljudi sa teškim povredama seli dok čekaju da budu primljeni.

Oni koji su došli na kontrolu sa gipsom oko nogu ili već na štakama takođe čekaju u tom, za toliki broj ljudi, neuslovnom prostoru u gužvi koja me je podsećala na one julske gužve po jugoslovenskim vozovima ka moru.

I treći put, pre nekoliko dana prateći suprugu na specijalistički pregled zbog bolova u kuku i posledično u nozi.

Nekoliko telefona i uput na preporuku, zakazano vreme opet putem prijateljskog telefona za 8 ujutru.

Slika potpuno ista od pre trideset godina, gužva, nema dovoljno prostora ni stolica, pacijenti nervozni i sva sreća te se ne puši ko nekad u onom našem julskom vozu ka moru gde svak gura svakoga u oblaku dima.

Postavljam sebi pitanje, a i nadležnom za sva pitanja: da li doktori specijalisti, bolničari i drugo osoblje koji prolaze hodnikom od vizite do ambulanti za pregled i koje svi zaustavljaju sa sopstvenim vezama i mukom, kada završe smenu imaju snage i da li su posle višegodišnjeg rada u takvim uslovima ostali normalni ili su okamenili. Kako je „Hari postao kamen“.

Slika te svakodnevne gužve u kojima jedni ljudi pomažu drugim ljudima u potpuno nenormalnim uslovima koji su podjednako nenormalni već 30 godina, slika je jednog društva koje je izašlo iz zgloba.

A evo još nekoliko slika ove porazne svakodnevice koji na prvi pogled nemaju veze sa nenormalnim uslovima na „Ortopediji“ a koji su u sistemu uzroci-posledice, siguran sam, UZROCI.

Vest o tome da je nosilac liste SNS-a, ili samo neko po kome se lista zvala a koji je pritom predsednik Republike, započeo konsultacije sa parlamentarnim strankama oko formiranja Vlade koju će između ostalog on formirati, dakle zakazao konsultacije sa samim sobom i to posle izbora koji su na očigled pokradeni pa je prema tome „ON“ tu sve, od glumca u ulozi predsednika, pobednika na izborima kao nosilac liste jedne stranke do glasača, jer je kao nalogodavac svim institucijama ovog društva i jedini glasač.

Ovaj centralizovan izborni sistem u kojem je jedan čovek sve od raspisivača izbora do glasača valjalo bi patentirati i prodavati licence za korišćanje.

Siguran sam da ima interesenata u mnogim „demokratskim“ autokratijama i diktaturama.

A društvo koje je izašlo iz zgloba, kao što je to slučaj sa srpskim društvom, mora prvo rešiti ovaj problem mentalnom ortopedijom pre nego reši problem „Ortopedije“ na Banjici.

Do tada gužva i nervoza, ko ima vezu „srećan“, ko nema jbg.

Nek se napokon glasači (pravi, ne lažni) zamisle i pronađu (zakoni prirode su na tome zasnovani) uzročno-posledične veze.

I nek se zamisle sledeći put da li će krenuti na glasačko mesto ili će odlučiti da ih mrzi.

Svak će jednog trenutka na neku kliniku.

Sve su iste, verujte mi.

Autor je vajar

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.