Mera za podsticaj nataliteta i ministarka za bebe Milica Zavetnica

Opet on napada naše uspomene, a bile su to najukusnije viršle na svetu – „uličarke“ – dobiješ ih uvek vruće, uz senf, u malim zemičkama, naša prva fast-fud hrana, ali izvanrednog ukusa.

Pitamo se zašto je gradonačelnik rešio da vozila gradskog saobraćaja prefarba baš u plavu boju, i nije važno koliko će to koštati. Samo da se što pre reši crvene.

Da li zaista zbog Vizantije i Nemanjića, pri čemu je nejasno kako je plavu boju povezao s tom dinastijom, ili tu ima još nečega?

Plava boja znači mir, opuštanje, ali i lojalnost, dok crvena simbolizuje energiju, strast, bes – sve ono što vlastima nikako ne treba. Šta će im narodna energija koja se, između ostalog, pretvorila u divljanje zbog litijuma, u nezajažljivost onih smarača od prosvetara i poljoprivrednika.

Narod treba umiriti po svaku cenu, tačnije, anestezirati, a onda operišeš do mile volje, secneš ovde, onde, i tako stigneš i do mozga, i do apsolutne lojalnosti. Ima samo jedna nezgodna stvar kada je reč o plavoj boji.

Izgleda da je gradonačelnik prevideo da plava boja asocira i na šerpu, ne kaže se uzalud šerpa-plava, možda su prve šerpe i proizvedene u toj boji, zarad mira u kući.

Nas taj pojam vodi pravo u devedesete, kada smo u njih lupali. Moja je bila baš u boji budućih gradskih autobusa, a moje tada malo dete, lupalo je u malu šerpu, takođe plavu, samo što je imala bele tufnice.

Ali, dobro, to je sada već daleka prošlost, treba gledati u budućnost, a ona će, barem na prestoničkim ulicama, izgleda biti mirna, jer sada će plava vozila biti i savršeno bezbedna.

Za sve je izgleda bila kriva ona crvena boja. Vozila u boji krvi naravno da predstavljaju pretnju u saobraćaju.

Međutim, nije ovo priča o autobusima i budućnosti, već o bebama i budućnosti, tačnije, o bebama iz budućnosti. Projekcija u budućnost za svakog pisca predstavlja izazov, ako to ne ume, džaba mu spisateljski zanat i pero.

Zašto ne bismo malo provirili. I šta zatičemo? Zatičemo veliku nervozu u vladi koja se predomislila oko najavljenih skupih mera za podsticaj nataliteta, a koje je dizajnirala lično ministarka za bebe Milica Zavetnica, i sada vlada smišlja plan kako da se iz toga izvuče. Kako da za manje para dobije bar neku bebu, tek da se narodu zamažu oči, jer vlastima i nije toliko do beba, koliko do toga da preduzete mere odjeknu u glasačkom telu i još malo ga nahrane – treba pokazati da država brine za natalitet.

Povlači se i reklamni TV-spot za koji se ispostavilo da vređa narod – taj narod odjednom postao tako osetljiv, svilen.

Treba smisliti nešto drugo. Opet na scenu stupa Milica Zavetnica, neka u ovoj priči bude Milica Mudrica.

Osmišljava kampanju od vrata do vrata. Stručna lica koja će angažovati njeno ministarstvo obilaziće mlade parove bez dece, a sa kučićima, kao i one s jednim detetom, i razgovarati s njima o eventualnom proširenju porodice, jer živa reč je živa reč.

Stručnjaci će nastojati da parove ubede da porade na prinovi i obećaće im određenu sumu novca kada beba zakmeči, ne treba samo ništa potpisati – uostalom, važno je obećanje, a ne i ispunjenje, dovoljno je ispuniti ga u svakom petom slučaju, i staviti pred kamere srećnu porodicu, ostali idu na listu čekanja. Iznos dogovorene sume zavisiće ne samo od socijalnog statusa roditelja, već i od njihove tvrdoglavosti.

Neki parovi pristaće i za sasvim male pare da se bace na posao, neki će tražiti više, a neki će bezobrazno insistirati na sumi koja je prvobitno najavljena, 500 hiljada dinara za prvo, 600 hiljada za drugo dete, ali se takvi odmah prebacuju na listu čekanja unedogled.

Od vrata do vrata odlaziće po dvoje stručnih lica, žena i muškarac, žena u roze, muškarac u bebi-plavom kombinezonu, zbog simbolike, jer nikad ne znaš ko šta želi, devojčicu ili dečaka. Zašto kombinezoni?

Zato što asociraju na štramplice za bebe, ali i na skafandere, reći će Mudrica, ako joj neki novinar to pitanje bude postavio, čime su pokrivene i letnje i zimske bebe, dodaće ona, jer nikad ne znaš kad će da upali.

Naravno, ovi aktivisti neće ljudima ulaziti u kuću praznih ruku, znaju oni za red, već s kesama punim poklona. Da provirimo i u kese, kad smo već tu? Plišane mede, zeke, zvečke, glodalice – ima svačega.

Ostavljamo ovu sliku, ali još se ne vraćamo iz budućnosti, naprotiv, idemo još dalje. Šerpa-plavim autobusom stižemo do jednog gradskog naselja, izabranog nasumično, ulazimo u jedan dom, u dečju sobu, gde zatičemo sestru i brata usred svađe.

Marš iz moje sobe, majmune jedan! viče starija sestra na dečaka od nekih sedam-osam godina, koji se izgleda glupirao, vadio joj stvari iz fioke i bacao ih po sobi. Dečak se inati, ne želi da napusti njenu sobu.

Izlazi kad ti kažem, baksuzu, što si se uopšte i rodio, a ne bi se ni rodio da mami i tati nisu dali pare za tebe! Šta to pričaš?, pita dečak. Više mu nije do glupiranja. Pa, ti si beba iz kase, zar nisi čuo u školi za to? Nisam. Misliš iz epruvete? Ma ne iz epruvete nego iz kase, gluperdo.

Zbunjeni dečak izlazi iz sobe i odlazi u dnevnu gde će od roditelja zatražiti pojašnjenje. Ko ga je napravio i zašto. I da li su za njega uzeli novac, ako jesu, neka mu pod hitno isplate trećinu te sume. A mi ih sada napuštamo, dovoljno smo virili u njihovu intimu.

Obična distopija, jelda? Ovo se nikada neće dogoditi, reći će neko.

Tačno, neće se dogoditi, ali dovoljno je jezivo što smo od takve distopije udaljeni samo korak-dva.

Autorka je književnica i slobodna novinarka

Autorka je književnica i slobodna novinarka

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.