Mesije koje će ispariti

Naravno da su od svih raznih „ličnosti od interesa“, najinteresantniji šefovi država i članovi vlada! NJihove (često skrivene) kvalitete i ne-kvalitete treba pretvoriti u diplomatski alat. U njihove profile se unosi sve: od citata njihovih stavova, preko načina kako ih iznose u javnost, pa do raznih hobija i načina na koji oni troše svoje, tobože nepostojeće slobodno vreme.

Najznačajniji deo profila se odnosi na njihove psihološke specifičnosti. Na njihove iracionalne strahove usađene još u periodu dojenja; ali takođe i na njihove ljubavi. Bilo da su te ljubavi izražene prema materijalnim dobrima, ili su posledice seksualnih neuspeha i nekažnjenih prestupa.

Iskusni političari, koji su se, pre nego što su se upustili u politiku, bavili i nečim opipljivijim, znaju kako da se zaštite od onih koji čeprkaju po njihovim duševnim zastranjivanjima. Oni ne skaču na prvu loptu, ne upuštaju se u isprazne razgovore sa drugorazrednim provokatorima i trude se da govore diplomatskim, a ne uličarskim jezikom. (Zašto sam ovo baš ovako sročio, biće vam jasno kada pročitate tekst do kraja.)

Kada sam nekada davno, (pre skoro četrdeset godina) i ja, kao stručnjak za „utvrđivanje verodostojnosti obaveštajnih podataka“, radio psihološke profile afričkih lidera, morao sam da se potkujem vrlo širokim spektrom raznih znanja. Trebalo je što bolje upoznati psihologiju, pa čak i kliničku psihijatriju. (Nije lepo reći, ali dobar deo afričkih lidera iz tih dana se nije mogao ni shvatiti bez poznavanja kliničke psihijatrije!)

Tada nisam ni sanjao da će mi ta znanja u budućnosti olakšati da se od diplomate pretvorim u romanopisca, a još manje sam mogao da očekujem da bi takva znanja mogla da postanu primenljiva i na shvatanje političke situacije u zemljama koje su nikle iz lešine naše, nekada relativno uspešne države.

Tokom tih mojih intelektualno-radnih napora, uspeo sam da shvatim da postoji čvrsta veza između kolektivnog duševnog stanja naroda i psihičkih profila narodnih vođa. Što je narod dublje u bespuću ? treba mu ubedljiviji i borbeniji Mesija!

Mesija je biblijski termin.

Odnosi se na Spasitelja koji će sebe žrtvovati kako bi spasao svoj narod! Tu se stvara čudna simbioza između potencijalnog Spasitelja i ojađenog naroda. Nešto kao simbioza između pastira i njegovog stada! Što je narod jadniji ? Mesija mora da bude blagoglagoljiviji! Jer ko nije spreman da svakodnevno ponavlja da je spreman da ponese „trnov venac“, kako bi narod ušao u Raj ? tome ojađeni narod neće biti spreman da prepusti svoju tugu!

Otud se u psihijatriji pojavio termin „mesijanski kompleks“. Taj „mesijanski kompleks“ je krajnji način da ljudi kompenzuju onaj drugi, mnogo poznatiji kompleks ? „kompleks inferiornosti“.

„Kompleks inferiornosti“ je muka golema! Samo zato što su ti roditelji još kao klincu ubacili u glavu da treba da budeš bolji od ostalih ? celog života se trudiš da u tome i uspeš. Nema čoveka koji nije navukao „kompleks inferiornosti“.

Neki uspevaju da se s tim nose, ali neki ne. Ti koji ne uspevaju (čak i kada su po nekim normalnim kriterijumima, postali neko-i-nešto u životu), ostaju u uverenju da nisu ispunili svoj dug prema roditeljima. Iz tog stanja vode dva putića: ili će se prilagoditi činjenici da su plafonirani, ili će uobraziti da moraju da urade nešto tako veliko i spektakularno, da će postati spremni i svoje živote da žrtvuju ne bi li ostavili neobrisivi trag za budućnost! (Obično se oni intelektualno inferiorniji opredeljuju za taj drugi način.)

„Mesija“ želi da bude obožavan, „Mesija“ želi da nadoknadi svu onu ljubav koju, barem kako on uobražava, nije uspevao da dobije, a koju je i te kako zaslužio.

Mesije se pojavljuju samo u danima kada ceo jedan narod potone u neočekivanu tugu! Jer za Spasiteljem nema potrebe, ako je nam je sve potaman. Neke od afričkih Spasitelja sam lično poznavao. Bili su to ljudi kojima su najčešće fraze bile: „Sram da ih bude!“, ili: „E, baš neću!“, ili: „On to meni da kaže ? ko je on uopšte, da meni bilo šta može da kaže!“

Mesija ne može da postane Mesija ako nema svoje apostole. Apostoli ga vole, a on im obećava besmrtnost i nedodirljivost! Šta god neki apostol da zabrlja ? sve mu je oprošteno dokle god svoju ljubav izjavljuje Mesiji.

Nažalost, danas, kada je naša majušna država zastranila, u Srbiji imamo gužvu pred golom! Potencijalne Mesije se među sobom nadmeću ko će brže i efikasnije ubediti narod da ga sledi i kome će više narodne ljubavi biti podareno! A narod, ko narod ? pamet ostavlja po strani, pa se iz dubine srca svoga hvali kojem Mesiji će svoju tugu i glasove svoje podariti.

Kada bih mogao svoj stav narodu nekako da doturim, posavetovao bih ih da splasnu i da shvate da je svako čudo za tri dana. Isto kao i u Africi, južno od Sahare, sve te naše Mesije će ili splasnuti, ili će ispariti sa političke scene.

Narod ostaje!

PS: Iskreno žalim moje mlađane kolege koji iz Beograda obaveštavaju svoja ministarstva i pišu profile naših političara

Autor je bivši diplomata (poznatiji kao romanopisac Kođo Vangorski)