Mesna zajednica – mesto ili zajednica?

Sve u vezi s tim izborima govorilo je da rešenja za nagomilane probleme u društvu oni ne mogu da pruže, ma kakav njihov rezultat bio. Da ne grešim, mnogi su i nudili nekakva rešenja, ali su ona bila toliko daleko od svakodnevnog života i svakodnevnih problema, da je sam taj čin glasanja u kome za nekih tridesetak sekundi moramo da odredimo našu sudbinu u narednih pet godina još više suludo izgledao u moru nerešenih odnosa, zamršenih nadležnosti i statusa quo koje svaki dan gledamo na putu ka prodavnici, poslu, vrtiću i parkiću.

A šta ako ta rešenja nisu toliko daleko od nas već je možda samo potrebno obrnuti perspektivu? Možda je potrebno primeniti metodu indukcije, a ne dedukcije politike?

Šta ako je potrebno vratiti se nekim starim konceptima upravljanja na najnižem, lokalnom nivou, i prilagoditi ih novom vremenu?

Šta ako je Mesna zajednica ključ te promene koju svi čekamo?

Verovatno je svima poznato da mesne zajednice predstavljaju specifični oblik lokalne samouprave koji je imao veliki uspon u periodu samoupravnog socijalizma, ali i veliki pad po kolapsu državnog sistema i raspadu države koja je ovaj model „patentirala“. Problemi u funkcionisanju i radu mesnih zajednica su isto tako kompleksni i zapravo sežu duboko u društveno-politički sistem. Prema istraživanju javnog mnjenja Centra za slobodne izbore i demokratiju iz 2006. godine, možemo da vidimo da čak 63 odsto ispitanika nije uopšte obavešteno o radu saveta mesnih zajednica, a gotovo četiri petine ispitanika (78 odsto) uopšte nije aktivno u radu mesne zajednice. Zbog toga ne čudi ni podatak da je svega 23 odsto ispitanika učestvovalo na izborima za savet mesne zajednice, naspram 77 odsto onih koji nisu pokazali spremnost da biraju svoje predstavnike u Mesnoj zajednici. Ovo ukazuje da je poverenje i stepen uključenosti građana u rad mesne samouprave na jako niskom nivou, što se preslikava i na aktivnosti koje realizuju mesne zajednice.

Ovako duboki problemi ne mogu se brzo i lako rešiti, pogotovu bez sveobuhvatnog pristupa i širokog konsenzusa u društvu, jer rešavanje ovih problema nosi i mnogo širu transformaciju međuljudskih odnosa i odnosa moći na relaciji – nosioci političkih i administrativnih funkcija – građani. To zahteva promenu koja dolazi odozgo tj. veru da je delegiranje odgovornosti na niže instance odlučivanja poželjno, ali i možda još veću promenu, onu koja dolazi odozdo – promenu u svesti građana i preuzimanje stvarne odgovornosti za sopstveni život i okolinu u kojoj se taj život odvija.

U tim poteškoćama i problemima leže i velike mogućnosti. Šta ako je potrebno da se više pozabavimo našom mesnom zajednicom nego izborom za predsednika države? Zašto mislimo da rezultati ostvareni tu, ne bi bili brži, bolji i jači od rezultata upravitelja na drugim nivoima vlasti iako su oni proklamovano „profesionalci“ u toj oblasti?

Promena pristupa upravljanju i transformacija odnosa države i građana iz podaničkog u partnerski mora doći odozdo, jer mi moramo biti ljudi koje čekamo i to neće biti jedan čovek.