Mezimci iz mraka

Osim jednog navijača, niko od više hiljada demonstranata nije odgovarao za paljenje ambasada i rušenje centra Beograda u februaru prošle godine, nakon protesta Kosovo je Srbija. Nijedan političar nije preuzeo odgovornost, iako je većina političkih partija učestovala u organizaciji. Kao ni za rušenje centra grada, nakon protesta radikala zbog hapšenja Radovana Karadžića. Za paljenje džamije u Beogradu i Nišu 2004. posle proglašenja nezavisnosti Kosova, takođe, niko nije odgovarao. Osim tadašnjeg šefa beogradske policije Milana Obradovića, koji je u ovom slučaju ispao žrtva političkog potkusurivanja. Čini se da je vlast i sa simpatijama gledala na te događaje – kao na nestašnu decu, koja su se, eto, zaigrala, pa malo preterala i kao slučajno razlupala „igračke“. A sada država ne zna šta da radi sa svojom decom, koja su se otrgla kontroli.

Zasad jedino je smišljeno da se pokrene inicijativa za zabranu ultradesničarskih organizacija, kao što su Obraz ili 1389. Ali, da li će to rešiti problem? Neće. Ukoliko Ustavni sud zabrani neku od organizacija, šta sprečava njene članove da osnuju novo udruženje pod drugim imenom. To je samo davanje drugog imena istom problemu. Čak i ako im se onemogući registracija, šta će sprečiti članove na primer Obraza ili pokreta 1389 da se pojavljuju na skupovima organizacija sličnih načela? Sudska zabrana? Dobro znamo kako se njegove odluke poštuju.

Kada je reč o zabrani, posebno je pitanje koliko dugo ćemo čekati odluku Ustavnog suda. Podsetimo da odluku o zabrani Nacionalnog stroja čekamo već šest meseci. I još je čekamo. Ultradesničarske organizacije nikada neće nestati, ali je od suštinske važnosti da država pokaže da počiva na uređenom pravnom sistemu i da ne dopusti da se rešavanje problema ne svede samo na prikupljanje dnevnopolitičkih poena. Između ostalog, treba definisati transparentan način njihovog finansiranja. Budimo iskreni i štampanje letaka košta, a kamoli nešto drugo. Zatim, otvoreno govoriti o „vrbovanju“ pojedinih političkih partija, koje koriste te organizacije za svoje ciljeve.

Gledajući u prošlost, nijedna politička partija, na vlasti ili u opoziciji, nije bila gadljiva da neformalno zatraži pomoć od ekstremnih organizacija, kada im to odgovara. A kada obave posao, najradije bi ih vratili u mrak, dok im ne zatrebaju ponovo – za više tj. njihove ciljeve. Problem je sad što ekstremisti više ne žele da „čekaju“ na poziv već su sami počeli da deluju.